КОД СТАРОГ МЛИНА

Чим очи склопим, ја одмах видим

и поток Јапру, и врба ред,

ево и млина препуног лупе

и пред њим Триша, старина сед.

Око тог млина проскитах давно

детињство своје незаборавно . . .

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

У тихом склопу између брда,

испод јавора, у шуму лаком,

клобуча извор, студен и бистар,

и поток брза сребрном траком.

Гргољи вода кроз дивљу папрат . . .

Ту ти се рађа весела Јапра.

 

Поток-јаренце скаче и ђипа,

на миру није ни једног трена,

по њему игра сенка од врба,

блиста и трепти одећа-пена.

Брзицом оштром ко муња шиба

пастрмка смела, ватрена риба.

 

Подно брегова зараван мала,

ту Јапра није поточић више,

стрмоглав јури у бадањ уски:

ево ти млина старине Трише.

Лудује точак, весела чигра,

вртоглав танац речица игра.

 

Ех, чудна млина, шта да ти причам,

стотину лета и више има,

брвана белих, а крова сива,

завијен маглом брашна и дима.

Поваздан тутњи, пљуска и лупа:

уклето место ђавољег скупа.

 

А чича Триша, господар млина,

старина сваком драга и знана,

прекрасне ћуди, с навиком чудном:

свађа се с мачком свакога дана.

Кад вика јекне над бучном водом,

лукав се пацов смешка под водом.

 

„О, лењи Тошо, носачу бува,

крај ће ти бити тужан и мрк,

реп ће ти миши однети, слутим,

а нека птица у гнездо брк.

Пропашћеш једном без трага, гласа,

у ропству паса!“

 

А Тоша жмирне и снено каже:

„Не бери бриге, слободно дремај,

препусти мени бригу о репу,

па рибу лови, ручак ми спремај.

Са мало речи, без много буке,

скувај ми данас чорбу од штуке!“

 

„Од штуке чорбу! — старина виче,

на ноге скаче с великом буком.

— Ако ти спремим, брка ми мога,

опанак свој ћу појести с луком!

Нећу да ловим, нећу да спремам,

милости немам!“

 

Па ипак чича крену се крадом

крај врба старих, познатим путом,

логору рибљем, дубоком виру,

тамо се смести с дугачким прутом.

Удицу баци и викну: „Хоп!“ —

Па за трен-за два — заспа ко топ.

 

Крај млина, дотле, кроз густу траву,

пријашко неки, орошен сав,

тихо се шуља, подигну уво,

па истом лане опрезно: „Ав!

Нада ми блиста, весели трачак,

баш ће ми данас платити мачак!“

 

Шуњало тајни главом је Жућа,

краде се, гунђа: „Мачак је мој!“

А кад је стигȏ надомак млина,

из траве скочи, залаја: „Стој!“

 

Прену се Тоша у сну затечен

и само дрекну: „Сада сам печен!“

 

А чича Триша, нагнут над виром,

безбрижно хрче ко у свом дому

а сања санак, чудан и смео:

како уз Јапру јаше на сому.

Мамуза рибу и лулу чачка.

„Пожури, соме, чека те мачка!“

 

Наједном Тоша допаде трком,

у крило чичи лупи ко врећа.

„Помагај, стари, ако си другар,

долази, ево, најезда псећа!“

Поскочи чича, престрашен вас,

па истог трена у воду — пљас!

 

Промочен чича по води лупа,

ко би се у сну надао томе,

па очи бечи и громко виче:

„Што си ме с леђа збацио, соме?!“

Најзад му мачак додаде реп

и чичу спаси. Ала је леп!

 

Дуго су Триша и мачак Тоша

по густој трави тражили Жућу,

трљали шаке, оштрили канџе,

спремали куму попару врућу.

„Платиће лопов!“ — клели се брком,

ал мудри Жућа заждио трком.

 

У млину тако свакога дана

џумбус је неки, одмора нема,

ту су ти Триша, мачак и Жућа,

све један другом подвалу спрема.

Преваре неког, уводу свуку,

неког истуку . . .

 

Најлепше ту сам провео дане,

понекад, богме, скоро настрадȏ,

истина све је о чему причам,

сваком јамчим главом и брадом.

И још од Трише и других чича

каквих се само наслушах прича!

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Затворим очи и одмах видим

Јапру и шуме, неба језичак,

и млин, и Тришу, Тошу и Жућу,

у псећем репу повелик чичак.

У томе друштву проскитах давно

детињство своје незаборавно . . .

images (1)

Advertisements