ОРАХ

 

Од свег дрвећа које човеку чува тајне и сећања на претке, орах је најпоузданији и најповерљивији. У раном детињству имао сам дедин воћњак јабучар чији је један ланац, ближи кући, целом својом дужином био намењен орасима. Садили су се, из године у годину један по један, до самог склада. Најмањаљ три међу њима, моје две сестре и ја доживљавали смо као наше миљенике, наше лично дрвеће, јер су и били сађени у дане кад смо се ми рађали. А најмањи од њих три сматрао сам, дакле, мојим јер сам му могао младом и најнижем да дохватим прве гране. Остали су били старији и виши, а међу њима и они најстарији, сађени још кад се деда родио. Они су својом сенком, у подне кад је ова најкраћа, успевали да досегну и допру чак у прозоре куће која се налазила на северној страни воћњака, и да јој тако охладе зидове.

Мој орах је био засађен кад сам се ја родио. Моје су сестре биле старије, као и њихово дрвеће ораха, али ја сам се као најмлађи први сетио, кад сам пошао у први разред, да свако од нас троје на своме стаблу уреже, у кору, своје име, јер сам у околини и у селу примећивао ту појаву – да понеко дрво носи изрезбарено име свога потписника, или иницијале, али најчешће име из миља, од четири слова. Ови су се урези повећавали како је и дрвеће само расло. Ја сам записао свој кућни надимак одмиља „ЛАЛЕ“. Одувек сам лепо писао штампана слова, а перорез који ми је баба купила на госпојинском вашару у Рготини био је тако оштар и згодан да су ме сестре замолиле да и њихова имена урежем у кору њихових ораха. А звале су се „НАДА“ И „СЕКА“.

Наша три ораха су расла из године у годину. Они други, матори такође су расли, али тако велики и високи онемогућавали су да се то лако уочи. Кад год сам дошао у дедину кућу, размак између слова је био већи, као, уосталом, и сама слова. Јак црни траг ножа, као рана, ожиљак у месу, упадљиво се, и све изразитије, виђао на бледоплавичастој, белуњавој кори ораха који на том рањеном месту никада није пуштао гране, те тако никада није ни покварио геометријски склад и тачност урезаног семиотичког знаковља на стаблу.

Тридесетак година од првог пробода ножем недужне коре, орахово стабло расло је истом брзином као и ја. Виђао сам то тако што сам, кад год дођем и изађем у воћњак, могао да дохватим висину урезаног записа и још једном више прођем прстима по рани која је носила име „ЛАЛЕ“, те јагодицама нежне руке утешим дубоке бразде по испуцалој кожи вољеног ми живог бића.

***

Али тридесетак последњих година ретко дођем у орешњак. Живим на другом крају Европе, па није лако стићи до роднога села. Међутим, једном, пре неку годину нађохј се тамо и додирнух опет моје дрво. Богами, утом се догоди и једно чудо: готово сам био заборавио свој кућни надимак. Деценијама ми се није указао, ни у случајном помену ни у некој асоцијацији. Али прсти, као на Брајевој читанци препознаше два пута слово Л као и два значајна вокала А и Е, и то ме, уз стресање, прострели као нож, јер ми управо пружи спознају, и то какву – као да је прва у животу, да сам ја и онај који се једном тако звао – „ЛАЛЕ“.

Након овог подсећања на једно од својих првих имена-надимака у животу, опет сам се дуже задржао у Паризу не одлазећи у родни крај, али све верујући да ћу поново видети свој орах, јер сам управо почео да прибирам конце мојих досадашњих путовања.

И заиста, недавно ми је пошло за руком да се ишчупам из раља западноевропског живота. Стигох у родно место и одмах отрчах у воћњак. Али вај!, мој орах је личио на богомољку спаљених крила и удова. Као да ју је нека силна ватра сатрла, јер неколико главних средишњих, усправних грана, остало је, пак, без својих млађих изданака. Ти црни штапови изнели су силну ватру грома, и издржали је, на сопственим рукама, које су се прокобљујуће пуштале к небу. Све је то личило на неку непрекидну, бесконачну молитву, гротескно упућену Богу за спас, иако је трагика спаљивања и уништења већ била прошла. Заправо, ипак је цела та слика била један тамни споменик догађају који је једном прошао и разорио моје омиљено дрво.

Других, оних старијих ораха више није ни било. Они су, како сазнајем, и пре громовите олује били посечени и искорењени да буду употребљени за огрев. Али најчудније је било то што крај опустошенога воћњака не беше ни куће. Моју родну кућу срушила су браћа од стричева, пре олује, тако да ова није ни имала шта да ради, а материјал искористили за градњу неких много мање значајних економских објеката. Можда је олуја овде и била Божји одговор на ремећење реда ствари и хармоније, које су створили воћњак и једнако стара кућа, а чували за људе који то нису знали даље да пазе и пренесу. Потврдило се да је тако, јер кад сам полазио, покушао сам опет да додирнем једно Л које се назирало међу спаљеним и доњим гранама, али не могох га дохватити, јер је орах растао и кад сам ја био стао (да растем) у ових последњих тридесет година, па сам само могао да закључим да је Л био иницијал лепоте коју је човек кварио пред Богом и природом, а која се бар мало, овако, отимала људском нереду. Друго Л лепоте сагорело је у ватри, која ће све однети, ако човек не застане и мало се не обазре око себе да види шта му то дрвеће преноси као божји глас и шта то не би смео да руши у име Реда и Лепоте, који су од њега већи и који су и пре њега постојали.

http://www.hbsume.ba/?action=show_article&id=67

http://ivanska.hr/forum/index.php?topic=505.0

http://koraknazad.com/ziva-basta/

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Advertisements