Путно дрво, игра малих кутија – одломци

 

„И какав год да је, боравак у сопственој кожи структура је живота, која ми се чини час прозирном, час несазнатљивом. Губећи ослонце спољашњег, расте у дрворедима упитника. Чини да дан за даном проживим као херменеутичке капље, над текстом самоће. У који тонем, као јагода у пурпур, стрепећи да не могу бити а да не осетим ветар и шкрипу отвореног, коме меко ткиво самоће одговара несагласјем. ‘Јер могућност разилажења и оцртава место истине.’ (…) Свет нема средишта и рубове, центар и маргину, каже Дерида. Свет – и људи који га настањују, обликују и дају му смисао – не могу се делити на централне и маргиналне. Нити се он може само пројектовати. Ту је, у нама, на начин на који смо ми у њему. Чак је и наша утопија једна од његових реалности. (…) Ако је живот поема нестајања, уметност је мајсторство малих кутија, најфотогеничнији обрис невидљивог: покрет који води другом покрету. Само рађање. Ма где се нашла, у штивима која читам, или пишем, затичем своје путно дрво. Преносив корен стварања.“

67858_373758359380182_676625907_n

Advertisements