Муња

Само у књигама сам читао, уживо никада нисам видео: како муња расцепи дрво.

И ето, пружила ми се прилика. Из олује која је већ јењавала, усред бела дана – одједном нам је, светлим златом, заслепио прозоре блесак муње, и одмах затим, за непуну секунду – тресну гром: око двеста-триста корака од куће, не више?

Прође олуја. Да, доиста, близу ударило – одмах ту, у шуми. Међу највишим боровима муња је изабрала и не баш тако високу липу – а зашто? И одозго, почев безмало од самог врха – пробила се муња дуж читавог стабла, скрозирала његову живу и стамену нутрину. А пошто се искалила, није стигла до дна – оклизнула се? Исцрпла? Само земља изривена близу нагорелих жила, и на педесетак метара разбацане крупне цепанице.

И један део расцепљеног стабла, до на пола висине, одвалио се у страну, налегавши на гране недужних сусетки. А друга половина се некако одржала један дан – каквом силом? – већ је начисто била пробијена, зјала је дуж ње велика рупа. Па се потом и она сручила на своју страну, у дружељубиву рачву суседне високе сестре.

Тако је и с нама, са сваким: ако те је већ стрефио ударац казне-савести, онда ће се пробити дуж целе нутрине, као метак, и дуж целога живота. Неко још и одстоји после тога, а неко и не.

300px-Lightning_damage

Advertisements