Archive for септембар 2012

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО Меша Селимовић

„Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно место, човјек прихвата све услове, и чак и неповољне и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјене му личе на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосјести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. (…) Све је могуће, све је на дохват руке, само се човјек не смије предати. Тешко је док се не одлучиш, тада све препреке изгледају непрелазне, све тешкоће несавладиве. Али кад се откинеш од себе неодлучног, кад побиједиш своју малодушност, отворе се пред тобом неслућени путеви, и свет више није скучен ни пун претњи.“

 

Има ли дрвеће уши?

http://ceaac.org/en/installations/pourtales-claudio-parmiggiani-il-bosco-guarda-e-ascolta-en

parmiggiani-pourtales-strasbourg-CEAAC-il-bosco-guarda-e-ascolta-266x266

Art-contemporain-parc-pourtales-parmiggiani-oreilles-799x1024

Parmiggiani-installation-parc-pourtales-ceaac-strasbourg-752x1024

parmiggiani-pourtales-CEAAC-strasbourg-il-bosco-guarda-e-ascolta-2-1024x371

Route-art-contemporain-alsace-pourtales-parmiggiani

Дрво јабуке украшено са десет хиљада и тридесет васкршњих јаја

http://www.glassrpske.com/zabava/luda_planeta/Ukrasili-drvo-sa-vise-od-10000-uskrsnjih-jaja/lat/113927.html

slikacitava

Тако је писао песме Бошко Томашевић

Живот само

 

Тај живот

Који није више

Мој живот

Који ме напушта

И кога ја напуштам

Сећа се мене

И ја се њега сећам.

Тај живот

Који није више

Мој живот

Постоји (тамо) давно као

Багрем са оцем

И онда ишчезава

Никада се више не

Појављује са њим

Не игра са њим

Долази време других слика

Појава надохват руке

Безброј њих

Па ишчезавају

Море без обала

Живот

Који ме једе

Кога сам ја јео

Док сам препливавао реку

И чија је вода сада

Негде киша

Негде део мора

Негде бара и магла

Са трском што шушти

Као што детињство шушти

Сада далеко од детињства

Сломљено

Као ја

Као онај живот

Који ми је припадао.

Тај живот

Кога су однеле гуске

Небеске и земаљске

И које прелећу

Преко дворишта

Најављујући зиме које су долазиле

И ову која је дошла

И чији снегови

Већ прете да покрију

Пола моаг садашњег гроба

Док санке од багремовог

Дрвета

Још увек миришу

На багрем

И носе тај живот

Који није више мој и

Ту будућу смрт

Како су увек носиле живот

И смрт заједно и недељиво

Оних зима

Само ја то тада

Нисам знао

А сада знам

Како сам и морао

Једном да сазнам

И како сам сазнао

Једнога дана

И како још увек

Помало

Сазнајем

Гасећи се.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

http://herbalism.bloger.index.hr/post/bagrem/1464821.aspx

Тако је писао песме Живорад Ђорђевић Жед

На стени

 

Кладе уз обалу плове

Лелек на једној нози

Испраћа вече

 

Чује се дисање

Догорева љубав песника

Жедан сам као пустиња

 

Страхују од мене пољски кринови

Зауставља се рука фрескосликара

Да не постане света

 

Под кестеном

На стени у цветању

Замириса рана зора

Врати ме у живот

rep-hrast

Тако су говорили КИНЕЗИ

Најбоље време за садњу дрвећа је било пре двадесет година.

Друго најбоље време је сада.

Кинеска пословица

Тако је говорио ВИТО НИКОЛИЋ

С јесени

С јесени зелени туга у мени,

с јесени, кад дозру дуње и регрути

и дјевојке кад се заневјесте,

с јесени, некуд ме зову цесте…

Некуд гдје лишће никад не жути

и гдје су људи вјечити регрути,

а дјевојке вјечите невјесте…

С јесени – тако су лажљиве цесте.