Касно лето

 

Лето се згурило и ушло

У брескве. Сад је

У њима цело, без остатка;

 

Нема га нигде више.

 

Птице су се повукле: југ,

А ја сам коштицу брескве

Бацио увис и ухватио.

 

Бацио сам је опет (опет

Је пала у шаку), и још

Једном се чуло: југ,

 

(птице су претиле селидбом, јер

Сам им једанпут, у шетњи,

Добацио:

 

Пацови с перјем!)

 

Пришао сам прозору и

Криомице, кроз

Стакло задебљало при дну

 

(прозор, несамерљиво споро, тече)

 

Бројао. Зна се –

Није занимљив живот,

Него његова количина.

 

У перспективи, хладно

Је пламињало лишће.

Гојазна, осамљена

Птица на тротоару

Жмиркала је у ритму тог

Пламињања. Када

 

Оно би завршено,

Изјавила је: Лето

Не постоји. То

 

Је пролеће, у ствари,

Светлошћу затрпано

Као зрневљем што сам ја.

VincentvanGogh-BloeiendeperzikbomenIII1888

Advertisements