Под трешњом

 

„Биле једном три сестре, лепо васпитане, вредне, радишне, па кад им отац остаде удовац, оне се лепо договоре да на смену воде рачуна о њему. Свака по седам дана, по утврђеном реду. У томе су им помагали зетови, добри људи, а и бројни унуци и унуке. Те како си, тата, те шта ти треба, тата? Те, што си тужан, тата? А старац им је једнако тврдио и понављао:

–          Добро сам. Не треба ми ништа. Имам свега… Нисам тужан, него сам, ето тако, стар и усамљен…

Добро, кад је тако, нека буде тако… Старац је преко лета волео да седи у дворишту, под оном старом трешњом коју је давно, давно, сам посадио. Ту је било његово омиљено место. Мало би шетао, мало се прихватао каквог бесмисленог посла… Па би опет сео на оно место, блудео погледом кроз гране трешње, чинило се да нешто тражи, и уздисао… Зими би, с прозора и са веранде, пажљиво осматрао како се покрећу голе гране трешње. Није имао никакав посао, није више имао ни своје друштво, јер су сви његови вршњаци одавно поумирали, него се бавио трешњом, мирно и прибрано гледао своје стабло. И трешња му се чинила некако другачија, усамљена попут њега, немоћна и слаба у том малом домаћем дворишту.

Сестре и зетови заседоше поново, већаше и договорише се да предложе деди да пређе код својих ћерки, да се пресели на месец-два код најстарије, па затим код средње, а на крају и код најмлађе, па тако опет у круг. Да не седи више сам под оном трешњом. Тако решише, па пренеше старцу шта су се договорили. Старац размисли, поћута, па им рече:

–          Хвала вам најлепше што бринете о мени. Хвала вам за све што чините за мене. Тако ће се и ваши млади, надам се, бринути о вама… Ја хоћу да испуним вашу добру намеру. Али, имам један услов…

–          Који је то услов, оче“, запита најмлађа кћи.

–          Да и ова трешња пође са мном.“

 

Из збирке „Имам причу за тебе“

sl_visnja1_b

Advertisements