Сонет о песнику

 

На језику песника кише труле.

Расту горки бадеми, расте сенка зида,

Грађеног од речи што су расуле

Звезде по нерву изоштреног вида.

 

У гласним жицама анђела крије

Лудог, спојеног с бешумном хриди.

Анђео корача у леглу умне змије

Путању у пакао да из њега види.

 

У леглу змије он славуја сања,

Славуја суморног ка зиду да лети.

Змија му умна славуја прогања,

 

Ал не може гласа свога да се сети,

У ком пењсник гори, худе речи пише.

Касно је за казну: већ певају кише.

Van Gogh badem u cvetu

Advertisements