Сонет посвећен Томазу де Кавалијерију, једном од Микеланђелових доживотних пријатеља

 

Срцу сумпорном, од кучине пути,

Костима што су све од грања сува,

Души без узда, нико је не чува,

Спремну да жељу за прелепим слути;

 

Разуму слабом, клецне, те се смути

У свету где се варка, лепак кува;

Лако је оном од оваквог рува

Планути, запну о искру ли скути.

 

За уметност лепу, јер ко њу с неба

Понесе, смогне природу да свали,

Макар упрла где год да се дене;

 

Ако ми слуха и вида не треба

Више за њу, што срце оте, пали,

Крив је тад ко за ватру створи мене.

JGHung

Advertisements