Јесење исповести

 

Гле, заједно данас капљу са висина

Сузе и лишће, и крв апостола;

Опет је јесен, обнављање бола,

И опет мржња, неверство и инат –

У истом сасуду и вино и смола!

 

(Као да је време, које небо даје –

Стасало изван Христовог распећа,

У којем никад нико није срећан –

Иако испуњен надземаљским сјајем)!

 

Један за другим нижу се и губе

Дани већ сасвим уморни у ходу –

Изнад којих лебди неки црни злодух,

И страшна ткаља довршава грубе

Покрове, за мртве на подземном одру!

 

(О, у том диску зажареног круга –

Који више личи на муњу сечива,

Да ли је и наша бољка излечива,

Горким млеком бразде коју нуди угар)!

 

Може ли се једном, у сатима касним,

Изван овог света мисао да скраси!

 

(И да у њој свако зрно, свака клица,

Неких уста што су говор започела –

Призове лагано уски додир живца)!

 

Као сужањ којег у тамницу баца –

Она црна ткаља, заштитник мртваца!

 

(Па да тако ствари поново оживе –

Као прошлост која израња из врела,

Где је дуго био мрачни усуд скривен)!

 

Гле, опет је јесен, присност умирања:

Сањај, душо мојас, и Бог смрти сања!

63146_518622721482843_500674906_n

Advertisements