„Дуго је размишљао о свом преображају, ослушнуо како птица пева од радости. Зар та птица није била умрла у њему, зар није осетила његову смрт? Не, нешто друго је умрло у њему, нешто што је одавно чезнуло за смрћу. Зар то није било оно што је у својим жарким покајничким годинама хтео да умртви? Зар то није у ствари било његово ја, његово мало, усплахирено и поносно ја, са којим се борио толико година, које га је увек наново побеђивало, које се поновно јављало после умртвљавања, забранивши му радост, испуњавајући га страхом? Зар то није било оно што је данас, најзад, нашло смрт овде у шуми, покрај ове љупке реке? Није ли трагом ове смрти сада био као дете, пун поверења, ослобођен страха, пун радости?“

„Исто неодољиво божанство дела у нама и у природи; и кад би спољни свет пропао, један од нас би био способан да га поново изгради, брдо и реку, дрво и лист, корен и цвет; све што је саздано у природи налази се претходно саздано у нама, води порекло из душе, чије биће јесте вечност, чије биће ми не познајемо, али које нам се даје да га осетимо понајвише као љубавну силу и стваралачку моћ.

(…) Кад би човечанство изумрло све то једног јединог осредње даровитог детета, које није добило никакву обуку, ово би дете поново пронашло сав тог ствари, богове, демоне, рајеве, заповести  изабране, Старе и Нове завете, све би оно могло поново да створи.“