Кад умрем
бар сам сигуран:
нико се неће довући да ми пљуне у лице.
 
Сви ћете ми одједном бити пријатељи
и ко зна какво измислити признање.
 
Потпуно вас разумем:
мртви људи нису злочинци,
нису гадови,
нису убице.
 
Смрт је – помиловање.
 
Смрт је најпристојнији начин да се оде
без поздрава,
без обећања,
на миру.
 
Смрт је инвалиднина херојима за ампутиране лобање
и несаница пепела у којој душе трава ветрове ишту.
 
Одласком се знатно добија:
плакатирају човеково име и презиме по угловима
на мало финијем папиру
и свако вас чита,
чита,
као да сте одједном постали врло важна изложба
или премијера у позоришту.
 
Ако то мора да буде у некакву јесен,
– нека буде.
Земља не мења боје као трава и ветар.
Земља увек мирише само на пресне људе
упорно,
метар по метар,
упорно,
грудву по грудву,
земља је глувонемо згрушано вече
сасушено и тамно као покојне луде.
Земља је велики сан о птицама кртица
и звездама црва
отечен,
и ако све то баш мора да буде у некакву јесен,
– у реду,
нека буде.
Гледаћу како сунце нагриза дрвећу руке
па су дланови лишћа рањави и крти,
а мостови тегле на леђима топли ветар
што прве кише најављује.
 
И ако већ сви одлазе
по некаквом закону помирљивости и умора
учинићу то одједном,
не поштујући приглупе и свакодневне смрти,
нестрпљив да доживим тај мрак
што ми се у зенице стрмоглављује.
 
И смешкајући се,
а нећу објаснити зашто се смешкам
и шта осећам
док ми се у разнобојним кликерима очију
хиљаду светлости мења.  
Advertisements