A oнда, најстарији од свих, архиепископ Јаков, одевен у многолепи сакос, држећи у једној руци злаћени крст, у другој сребрену кадионицу са тамјаном – унакрст окади затворена врата. Црквене се двери, тврдо грађене од храстовине и кованог гвожђа, на овај знак – растворише у припрату.“

„Месец шкрину на небу. Обруч луне попусти. На земљу линуше нови зраци. Ветар Вијорог се шушњем сплете у гране дрвећа. Однекуд, отегнуто, и вук отпоче да се јавља.“

„Висина припрате би одређена према Спасовом дому. А он сам, одраније, подигнут у дослуху са сводом изнад овог богохранимог места.

Стопа по стопа двојице ктитора.

Кола по кола ибарскога песка.

Љубав по љубав протомајстора.

Облица по облица сушеног буковог дрвета.

Молитва по тиха молитва духовника.

Ведрица по ведрица млечнога креча.

Труд по труд плећатих мраморника.

Притесан камен по камен храпаве сиге.

Одраз по одраз птица поднебица.

Опека по земљана опека.

Зрак по зрак благог јутра, поднева и предвечерја.

Стуб по поникли стуб.

Из стубова лук по вити лук.

Знак по знак крста.

Греда по храстова греда.

Одјек по одјек бројних гласова.

Разливена оловна плоча по оловна плоча.

Одсјај по одсјај руменога сунца.

Све је то, испрва расуто по дворишту, лагано налазило своју службу у грађевини.“

„Кроз први прозор, онај на којем је боравила ластавица васељенског патријарха, Сава виде све како и јесте. Ластавичије гнездо, манастирско двориште, борове, храстове, трпезарију, мађерницу, келије братства, странопријемницу, малу цркву, стаје, ковачницу, оставе, торове, рибњак и пчелињак. Био је то прозор онога садањег.“

„Одмах до Шишмана, као лево око, на узљуљаној, белој кобили, јахао је кумански вођ Алтан, човечина обријаног темена и распуштеног држања, ратник велике лепоте, док се не насмеје и покаже све очњак до очњака. Од таквих зуба и гласови му беху оштри, умиљатих речи није било у њега. Путем је, забаве ради, обичним шкргутом секао клекове младице, а подвиком обарао гнезда из крошњи граба.“

„Онај што је у походу био задужен за извршење погубљења, одмах крену од војника до војника, приносећи отворену врећу. Свако је био дужан, без обзира на висину положаја, да преда све што зна о два несретника. Све. До последњег гласка. Од тога ко су им родитељи, које су им боје биле очи, имају ли младеже, чему су се смејали на застанку у шуми, шта су и где сањали, ко у Видину чека њихов повратак… Па и наложнице из својих носиљки придодадоше ону њихову младићку снагу, устрепталост, чак и уздисаје. Све. Баш све. А по врху и сама гола имена. О њима се више није смела започињати или настављати било каква, ма и најмања прича.

Када крвник сакупи сав говор о осуђенима, он у врећу још натрпа и грања и сувог лишћа. Потом укреса труд, па и њега убаци унутра. Још влажна од усана, прича је спрва плавушно тињала. Као да се пискавим цврком беспомоћно отимала и онда када је отпочела да се разгорева. Спламсала је тек када се и последњи помен претворио у шачицу ћутања. То је било то. То је било – ништа.“

„Потом се келијот ревносно прихвати да помете под. Метлом од увезане брезове шибљике он стаде сабирати прашину, лиске, повике, гранчице, ситан камен, рзање коња, паперке птице букавац, смех, смрад катранасте сенке, мук бубња, труње маглине, некакво ништа, све оно што је јуче, од силе војске Бугара и Кумана, из правца садањег на даљину, у некада Савину одају улетело. Занет послом, монах пропусти да барем гледне кроз отворен прозор. Истина, можда не би све схватио, разум који пут касни за очињим видом – оквир је рамио призоре зачете зимус, а развејане чак до седам стотина лета удалеко капака од тисовине.“

“ – Зар тек тако, без заштите, ходите?! – разгледао је Прибил ликове намерника.

– Знате ли да у овим горама има пљачкаша више од жирова?! – размишљао је властелин коликом плену може да се нада.“

„Тако, у обилном распитивању, прође вечера. Пуцкетање боровине у ватри лагано надјача разговор около огњишт. Разгоре се и буковина. Дође доба починка. Уморни од пута, гости приспаше одмах после молитве, како су се дохватили постеља намештених сламом од најудобнијег, из горског пазуха набраног, опојног биља.

Пошто се увери да су мајстори добро зашли у снове, Прибил крадом крену за њима, сувом јеловом граном бришући трагове стопала, нечистим шипковим прућем мутећи газове на рекама, хуком совуља и крицима еја, птица којих је имао крцате бисаге, погрешно означавајући даништа у мрачишта. (…) Три мајстора тек тада схватише код кога су заноћили. Али, беше доцкан да се кају. Они окренуше да беже кроз шуме и теснаце, преко јаруга и поља, само их чудо избави од зла Прибилова.“

„Мрц се Прибилу представи као трговац, повери му се да из Византије за Мантову, у сну, криомице носи велико имање – десетине рала добре земље, са стотинама дудових младица и хиљадама чаура свилене бубе.“

„А само мало даље, низводно, сав у љутој пени, ваљајући каменове, чупајући дебла, као пун пунцијат једа, настављао је да хучи Лим, са неког виса се могло чинити – да се то по земљи бесно изврће каква голема јехидна.“

„Наједном, као да га је неко полио ноћном водом, сунце је стало да тиња. Из згаслог пања се извише младице дима. Заклонише већину свода. Прокапаше прве капи, пепељасте као да цеђ однекле ромиња. Сиви облак маглене прашине, усклика, лиски, рзања коња, ситног камена, некаквих удараца у неми бубањ, трица, гранчица улепљених смоластом сенком и којечега другог – сручио се, кроз отворен прозор, право на запрепашћеног човека. (…) Млади се монах, којег је отац Григорије послао да очисти Савину келију, окренуо око себе. У одаји није било никога. Келијот се хитнро сагнуо и купице пометеног једноставно избацио кроз прозор што је казивао шта ће бити. Прашина, трунке, лишће, гранчице, некакво ништа, све што је бугарска и куманска војска у силном походу нанела, завршило је седам векова даље, посред нечије умишљености да су знања коначна, а времена омеђена. Потом је млади монах задовољно ударио дланом о длан и кренуо да се спушта са спрата припрате.“

“ – Јелице, Крилатице, Борика! Склањајте се пред Куманцима, лепотице! – брижно је Пајсије по порти растресао сваку крошњу дрвета.“

„Иконописци су затварали своје речне шкољке са бојама, пажљиво их одлагали у скривницу, скупа са четкама и цртаћим угљеном од миртиног дрвета.“

“ – Молитви је место свуда – тихо је поновио отац Спиридон, у трпезарији се све умирило, чуло се из прикрајка шта је чатац накјуче чатио. – Али, овде нам је да разаберемо како пошаст да дочекамо. Храшће се пред бујицом не уклања.“

“ – Црква крила нема!

– Нити ће јој расти!

– Келије нису саздане од маслачковине!

– Борове, ако и посечемо, нисмо кадри научити да промашу гранама!

– Једино пчеле пред Куманима можемо послати преко брда!“

„Друго се мноштво дохвати свега што се рукама могло држати и отпоче клепати по темељима оба храма, по темељима келија и стаја, у подножје стабала и трава, ниже свега у дворишту и около њега.

Висока се вика и широк удар до удара разлегоше повише и подаље од манастира. Намерник би помислио да се земља стреса. Тутњава прогута све друге звуке. Од снажног труса искида се вршна петељка сунца. Оно се, као жутнула јабука, скотрља у страну – сред поподнева. Унутар цркве пророци испустише свитке. Препуче и један насликани бокал. Прсну живописана вода. Узроји се светлост уздрхталих воштаница. А три заљуљана звона заборавише да су од туча, хтедоше из куле да полете. Странопријемница стаде шкрипом да се јавља. У мађерници немирно зацикта посуђе од бакра. Стаје се испунише риком блага. Пчеле, сапете, хтедоше ван кошара. Јека запљусну брда, отресе много звериње на саму ивицу шуме, па се још бешње врати до бранилаца. (…) У први мах збуњени, неколицина ближих прискочи у помоћ. Зачу се шкрипа уз подножје, као да се одраз од темеља растаје. У пукотине између Спасовог дома и његове сени утиснуше се пој и молитва – цела се грађевина подиже за усклик. Унутра, игуман и монаси још усрдније наставише јектеније. Начета се сенка стаде парати свуда од цркве. Размак, спрва мали, набрекну од сложно говорених и певаних речи. Храм се стресе. Тргну. Неодлучно застаде. Појци подметнуше и бруј.  Нешто пуче. Потом звекну. Уз туп удар, у трави завршише громадни обручи Земљане теже. Црква Св. Спаса се ваздигну навише.

Тек тада настаде пометња. За домом Спасовим кренуше и трпезарија, мађерница, странопријемница, оставе, делови ниског манастирског бедема са призиданим келијама. Борове и храстове као да је нека сила у лук сапела, они се, одапети – винуше, скупа са гнездима, шишаркама и бусовима земље.“

„Преподобни руком уклони један месечев зрак и у смирај петог дана лагано заклопи тисове капке.“

„Црква се у ваздуху благо љуљала, попут детиње бешике. Пукотине на малтеру су се цедиле, пламенови воштаница усправљали, светлост се јатила под куполом, насликани Пантократор је подигнутом десницом благосиљао окупљење. У часцима потпуне тишине, одозго се чуло како складно шуште пера многоочимих херувима, живописаних на своду, у близини Сведржитеља.

Свако мало, преподобном би у Савину катихуменију долазио понеки известилац. Један да каже – како су ваздигнути бусенови земље распоређени да се по њима може ходити, као с камена на камен у потоку, од храма до трпезарије, од трпезарије до келија, од келија до странопријемнице, и тако свуда по манастирском имању. Део сувишних бусенова, непотребних за кретање, прикупљен је уз стабло једног скрајнутог храста, као малена пловећа пољана, травнати лаз међу небесима, место за испашу коња, оваца и осталог блага.“

„Био је сам почетак октобра 1202. године, доба када у канале Венеције зарони рана јесен, па се бројни шегрти размиле уз обале, вредно побирајући површ воде у плитке посуде. Већ током истог месеца, од те захваћене воде, умешни мајстори са острва Мурано, нарочитим начином сушења, одстраниће множину привида обичности и напослетку добити стакло зачудне, чисте лепоте.“

„На ону ноћ одлуке, као после какве бродоломне буре, подсећала су по српском небу још једино изломљена весла, иверје катарки, преостали крици галебова и узвици галијота. Талас по талас, висина се избистри, а свод изравна. Доле, по рекама, један по један, свенуше отровни клобуци руменопровидних медуза.“

“ – Опет?! Зар у глуво доба?! Ко је то?! Ако си вампир, одлази сместа! Досадисте, вражију вам матер! Хоћу ли икада имати мира да тренем?! Таман слатко приспем, ви се врзмате око млина! Где сте се на мене навадили?! Има ваљда још негде места?! Што се понекад не састанете на каквом раскршћу, мосту или гувну?! – одевао се воденичар Добреч буновним гунђањем, крстећи се пред иконицом Богородице Заштитнице, стављајући око врата ниску белог лука, узимајући за одбрану подобар колац од глоговог дрвета. (…) За ове, судио је млинар, штета је трошити Божија словеса, биће довољно да придигне глогов колац и строге узвике:

– Иш!! Хајде, одлазите! Напасти једне!“

„Нем, савладане воље, воденичар сасвим отвори врта и пропусти туђинце у млин. Тамо он узе сушену тикву и подиже уставу. Наизменце кренуше шкргут, шкрипа, шклопот, шобот. Мишеви, уз циктање, напустише кош. Брвна уздрхташе, отпочеше да се стресају. Прхну прашина. Вину се трина. Заоблача се старо, посвуда расуто брашно. Пауци у трку изврнуше чанке. Из наћви, са легала, запрепашћен, искочи рашчупан баук. Задобова чекетало. Пламичак из кандила, ниже иконице, утече кроз баџу. Са собом однесе свети лик пречисте Господове Матере…

Млин се налазио у планини, готово на самом вису, зачудо, поиздаље од свих извора. Он је, заправо, уместо поточне воде за покретање камена горњака користио струје ветрова. Ка вртложноме јазу, одасвуд, пође силесија ваздуха. Шуме стадоше да се размичу. Горске се стазе смутише у клупчиће. Мирна ноћ западе у тамнину. И скршено небеско грање згину у сеновитом виру. Отрешене крунице звезда нестадоше у зинулом Западу.

Покренуте мрачне бујице су све ваљано одвлачиле ка усамљеној воденици. Раст сићушног биља, протезање храста, цвркут коса, замаси крила пупавца, рика пробуђених јелена, дрхтаји кошута, хука Ибра из клисуре, шум росе у травама, разговор, бат корака намерника и свако друго добро – лагано је, између два тешка камена, као прах сипкало у бездани млински мучањ.“

„Тачно од пола ноћи, на чврсто запрте прозоре припрате цркве Св. Спаса, наваљивао је помаман ветар, бесно ударајући у капке стотинама љутих крајева. Велики храм, мала црква, странопријемница, келије, трпезарија, стаје, борови, храстови, јеле, бусови земље, све што се нашло у ваздуху, у горњем манастиру, љуљало се тамо-амо, не допуштајући једним монасима да се потпуно предају бденију, а другима да барем мало отпочину.“

„Страх да тисовина не попусти пред ударима олује засео му је на леђа, преподобни се погурио од његове тежине.“

„Спрва, игуман Григорије је помислио да се то видински кнез Шишман пре рока примакао жичкој капији, али је убрзо разабрао да то укупна посада града Маглича пречицом хита у сусрет непријатељу. По распореду шушкања лишћа и начину ломљења гранчица рекло би се да је кренула од места Замчање, горским стазама, право ка месту Заклопита Лука, где је намерила да начини заклон манастиру, а заклоп војсци Бугара и Кумана. (…)

– Овамо!

– Тамо!

– Не, него овуда!

Тако су на тисове капке куцали уплашени узвици војника, отац Григорије их је јасно чуо, као да се и сам налази међу њима.“

„У освит, када се окрилио прозор садањег на даљину, игуман Григорије је затекао тихо јутро. Беше утекла и последња птица помракуша. Обронке околних брда блажили су први зраци дана. Из јаруга, пећина и шупљих дубова усправљао се стари спокој. Храм, мала црква и све остале грађевине – мирно су лебдели у ваздуху, тачно повише места где се колико пре дан или два налазила цела Жича.“

„Јоаникије, манастирски видар и травар, носио је свежњић боквице пут ксенона, како Грци називају болничке келије. Пребијену шаку оца Данила везао је још првог дана за дашчицу од тополе, сада је хтео да залечи укриво срастање дохијаровог расуда са бунцањем о некаквих тридесет сребрњака.“

http://historicconnections.webs.com/biblicalarchaeology.htm

„Уз краљево ухо, иза танког, земљаног зида, чуло се комешање свакаквих гласова, раст горског биља, протезање храстова, рика јелена, хука таласа Ибра, а међу њима и гласови настрадалих војника и кефалије Величка. Несретници као да су пијукали:

– Господару, ако није касно, покрени војску…

– Олуја нас спречи да од безбожника бранимо цркву Св. Спаса…“

„О други прозор, о тисове капке прозора садањег на близину, већ је кврцао ситан камен избачен испод љутих копита. Удари су били једва чујни, али се преподобном, у великој тишини, чинило као да сама смрт песницом лупа:

– Отварај!“

„У једној од најпрометнијих улица престонице, сред дана, испод платана, чије су прштасте листове ојели ројеви нечистих киша, стоји десетогодишњи Богдан.

– Сово, сово! – виче дечак, погледа упереног у крошњу, тамо где је на деблу ојађеног дрвета свијутак празнине, дубока шупљина одиста слична стану ове шумске птице.“

„Неке се науке могу изучавати без удела оданости, за неке је довољна пука приљежност, али за неке је искрена љубав једина потка. Тај је младић заслуживао високу пажњу због свог знања. Но, још више је пленио тананошћу осећања. Одатле је расло снажно стабло његове приче – очичкано стотинама најразличитијих гнезда. Професор је у себи размеравао разлику између своја два незаинтересована сарадника и овог младог човека. Једна спора мисао била му је довољна да облети цело расуђивање, жалосно шкрто, обојице асистената. Међутим, мноштво најхитријих мисли било је недовољно да се обиђу све гране реченица будућег студента, све гранчице његових речи, укупна крошња његовог говора – настањена стотинама, можда и хиљадама врста птица.“

„Ништа више није могло досегнути Богданов одговор. Речи су се гранале и одмах листале. Мало је недостајало да и модели препарираних птица узлете са зидова амфитеатра, тако се живо њихала крошња беседе, неодољиво мамећи својом ширином све што има крила.“

„Шест врлетних гора морао је да прође соколар Љубен. Преко сваке горе ваљало му је кроз стотину честара. У сваком честару, свака грана дана гребала му је чело, образе и мишице. Убрзо путник тако остаре да су му само боре држале остале црте лица.“

http://www.sokolarstvo.rs/?strana=24

„Спрва пометена силним замахом изненађења, војна Бугара и Кумана лагано се збирала по пустој порти, тачно ниже велике и мале цркве, борова и храстова, странопријемнице и келија, радионица и стаја, пчелињих кошара и бусова трава.“

„Кумански вођа Алтан затеже тетиву до саме ивице пуцања, сапе у лук шкргут очњака, одапе га, али промаши. Белац му је још пред капијом нагазио на листић биљке бун, никако није слушао јахача, непрестано се пропињао, мутећи Алтанове покрете. Онај шкргут прасну о грану лебдећег бора, разлетеше се лањске иглице, замириса смола, а нешто опалих шишарки задобова по калпацима и гвозденим шеширима Бугара, по обријаним главама Кумана.“

„Међутим, другом приликом, већ дубоко у српским земљама, механик је испред једног готово пресахлог потока, широког таман да га прескочи бува, тражио да се од храстових балвана начини ћуприја. (…)

– Поток испред којег смо застали носи самоувереност. Она је наоко плитка, али заправо прелази више глава! Војска која је сигурна у свој успех, увек ће каснити за војском која се том успеху само нада. Према томе, нека вам не буде тешко да од пар балвана саградите ћуприју којом се може опкорачити таштина!“

„Сунце које се креће низа западну стрмен, додаће одразе крошњи борова и храстова на манастирске куполе и кровове. Тако ће Жича клекнути и од сенки залазница.“

„Док су Бугари и Кумани образовали логор на месту негдашњег манастира, док су крчили драч своје збуњености и док су плели конопе и бирали стабла за израду балисте, братство се изнова стицало ка трпезарији, овај пут око саветовања како да дођу до воде за пиће.“

„Забављени својим пословима и покушајима да стрелама погоде бар неку кошницу, што се са испаше кретала натраг, на починак међу гране лебдећег дрвећа, Бугари и Кумани не опазише како се дугачак конопац спушта са једног жичког прозора, како ведрица на његовом крају зарања у зденац и како се подиже прскајући тамо-амо капи воде.“

„По старом завету, преподобном би допуштено да затвори капке. Тисовина склешти прсте Куманца, он испусти крик, па пође за њим, сустиже га на самој земљи.“

„Нешто мало низ преподне, све насупрот северцу, захваљујући оном Гојку, војна краља Милутина нађе се надомак Ждрела, места где ибарска клисура заправо отпочиње, где сужавајући се тешко грца, где Горњак свом жестином увире, да би потом још помамније извирао. Господару се причини да чује узвикивање малене посаде, која је ту стално боравила, пазећи да северац не нанесе одвише грања, почупана стабла или шта крупније, стражарећи да ветар не затисне Ждрело, најближи пролаз из Јужних у Северне области Србије.“

http://forum.krstarica.com/showthread.php/526244-Od-Ra%C5%A1ke-do-Ra%C5%A1ke-dupli-toponimi?p=21641585

 „Узорит хришћанин, Драгутин није пролазио ни поред урушених црквина, застајавао је на раскрсницама, чак и пред храстовим записима, све да изрекне славу Оцу, Сину и Светоме Духу.“

„Цео је поход, чак и преко висова, пратило благонаклоно сунце. Густа се гора, шумно, мрешкала уз доњу обалу свода. Ту и тамо би се небески спруд спустио у дубоко удоље. Ено – где је, по једном таквом жалу, чапкајући златније трачке, зането гацало туце шљука штакара. Посвуда беше толики мир да се чинило ако би се когод испео на гранату букву, могао је са нижих крајева свода лако да подбере богату ловину – у небу утиснутог ћука, залуталу креју или читаво јато ронаца.“

„Посада која је Ждрело чувала да се не загрцне почупаним стаблима или одроном камена, достојно прими господара српских и поморских земаља у малу кулу подигнуту изнад Ибра.“

„На дну једног сврачјег легла звецкања ордења, сјај еполета и ленти. А после помног ослушкивања – успели су да разаберу и пренаглашену раздраганост, умиљавања, лагодна говоркања, заклетве, читаве реченице које су птице сакупљале претходних деценија, па их скупа са гранчицама и влакнима кудеље уткивале у своја гнезда.“

„Стари професор и два студента, од којих је један био Богдан, кренули су за лепетом црне сарке. Колико су тако занесено превалили кроз високу траву и шипраге – нису водили рачуна. Али, на ивици једног шумарка, пошто је птица била бржа, морали су да употребе двогледе.“

„- Са овога, ако си упоран да подигнеш девет застора, и још довољно снажан за тучану резу, посматраш сопствену душу!

– У ономе можеш да пазиш лањску јабуку, калем или семење за наредни род!“

„Висак је прислонио уз обичан двокрилни прозор, каквих је свуда много и који одувек казују у којем је крају неба ведро, колико је кровова никло, да ли се јесен настанила у кестеновом дрвореду, шта има ново на улици, где су се запутили толики пролазници…

Али, мада је Богдан мислио да од овог погледа нема ничег поузданијег, да се он никако не може оспорити, канап са оловном сузом одступао је за цео један вид од дрвеног рама и свега што је рам годинама неприкосновено држао. Рат је већ увелико трајао, а прозори нису показивали ништа од онога што се заправо дешавало.“

„Уз све то, у власништву Спасовог дома беше и седам млинова, што  добре речи круне од злица, приходи панађура са неколико тргова, сушта умност народа, бир од песме цврчића трскара, блиставог чворка, модруља, дуголисе, рђастог дрозда, бегунице и цветотачца, врховина од светлости свих лучаница, једнако разрезана, како од оних из меропашких, тако и из властелинских палата, потом ноћишта у спратној кући у Скопљу, ксенодохије за уточиште болезнима, хлад што уз друмове пружају записи, пиргови и странопријемнице, све за одмор ходочасницима и другим намерницима. Дабоме, недалеко од манастирског поседа, зарад његове одбране, повише Ибра, налазио се Маглич, утврђена градина.

Поред тога, нарочита се пажња полагала и на то да жички метох, већ према странама света, мора имати од сваке важније врсте дрвета. Рецимо, на добрима ближе сињем мору, сунце се столећима о маслине и чемпресе чешља, а све надаље зрачци се не мрсе има ли довољно белих борова и гранатих храстова. Исто тако, од доба Ане Дандоло, када су венецијанске галије заузеле готово половину свода изнад рашке земље, према неписаном законоправилу, чија се сврха изгубила у неком од упада међувремена, свака је црква у својој порти морала имати мало јелашје од десетину витих стабала.“

http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/duzd-unuka-i-srpski-kralj

„Петнаестог дана по благонарочитом празнику преподобни игуман Григорије са приличним страхом и оклевањем раствори тисове капке прозора што је смотрио садање на близину.“

„Само, пре свега, садржај зденца ваља добро узбуркати – не би ли поглед потонуо што дубље од површине. Зато је један од њих помно зурио, док су други одложили решета и ударали дугачким лесковим шибама или бацали пуне шаке црних каменчића, да потопе блеске и што више узнемире оне прве, горњем свету најверније одразе. (…) А онда, као да је лесковином или каменом погођен какав подземни ток студенца, вртлог поче да се жури, да се свија и плете.“

„Одоздо, са тла, већи део нападача је цимао уже. Други су помагали чарањем:

– Нека зађе благо сунце!

– Нек осване клупко љутих змија!

– Свите змије, свите змије, сву воду попијте!

– Осушите, осушите, шуме, реке, поља и лазове!“

„НИЈЕ НЕГО, САДА ЋЕШ НАМ РЕЋИ ДА СИ И РАЈСКО ДРВЕЋЕ УПОЗНАО

(…) Смело је Блашко подучавао друге како се гази с бусена на бусен, а није се могла предвидети ни његова нарочита вештина са дрветом. Од ивера је чинио што други не би умео од целог грма. (…)

– Свако дрво има своју сврху – упорно је Блашко разликовао осталима недоступно. – Знам посигурно, док не пођох куда сам кренуо, био сам дрводеља. Врбов колац не држи ни самога себе. Од тешке буковине не праве се рашље. Сломљена нога најбоље сраста уз дашчицу од праве тополе. Липови чанци и кашике лече благоутробије. Само у бешици од трешњевог дрвета младенац за месец напредује по тридесет речи. Јавори изничу из песме, не на годове. Борови прече сумбор да на нас не падне. Испод граба се јесен склања, у брезику зимује пролеће, лета се у јасикама гнезде, а отпочинеш ли под брестом, указаће ти се и друге такве тајне. (…) Једном сам у Дубровнику, за неког богатог поморца, израдио шкрињицу од ружиног дрвета, да у њој од бура чува младићке црте.“

http://www.eastpointtrade.co.rs/materijali.htm

„Поред земаљског растиња, рече ми онда поморац, дрвеће ниче и у горњем Врту. Каткад и тамо, горе, ветар дуне, обори суварке, крошње растресе од лањских листова, ољушти комадић коре. Све се то, каткад, и у једној од четири рајске реке нађе, те до нас допре. Видео сам, рече тај, како таласи Геона, што га зову још и Нил, са изворишта често донесу ђумбир, раведов корен, алојево грање, цело хлебно дрво, цимет и друге врсте из Еденске висине…

– Није него, скитницо! Сад ћеш нам рећи да си упознао и рајско дрвеће! – опет прекину Блашка господин Андрија. – Да ниси, можда, реком Геон ка дрвету живота пливао?“

„За видела је, не обазирући се на доње опасности, време проводио у јелашју, стаблима дирао кору, прислањао уво уз чворове и дупље, опипавао пазуха грана, пео се да скупа са крошњама витих јела шушка и шапуће. Ноћу је, као и множина верних, бдео у цркви, молио за спас Жиче и вероватно ослушкивао хоће ли му какав глас дојавити како се до Едена стиже.“

„Однекуд изашао на чистину, један је од бранилаца, не обазирући се на љуљање манастира, скакао са бусена на бусен, спретно прилазио хладовини од невеликог скупа јеловог дрвећа.“

„Онај горе, у висини, није било сумње, секао је стабла, потом скидао грање и кору, па дуге облице дељао према нечем правом, на једном крају пљоснатом. Из јелашја, са оближњих храстова и борова, прхтале су поплашене кошнице пчела, сунце је незгодно блескало, опали ивери трунили су очи, нападачи још само видеше како дрводеља довршава посао, те посрћући под тежином свога рада одлази пут мале и лагане цркве посвећене Св. Теодору Тирону и Теодору Стратилату, црквице која се непрестанце трзала, конопом привезана за велики и тешки храм Св. Спаса.“

“ – Господару, ено кроз оба прозора мале цркве безјак дрводеља избацио весла!

– Права весла, господару! Десет лаката дугачка! Од јеловине грађена!

(…) Изненађење је, међутим, владало и у самом манастиру. Видевши божијег човека где деље јелова стабла, већина се гласно подсмехну:

– Опет лудује!

Како Блашко из годова јела доби весла и ка малом храму пође, већина се на мањину сведе:

– То није могуће!“

„Како отац Григорије унесе перце у малу цркву, она снажно одскочи, јелова весла убрзаше, ваздух се изломи као око јаке крме, размакоше се и невидљиви спрудови. Црквица превуче. (…) Горе, повише глава нападача, весла су се кретала још неко време, па су на заклонитој висини стала.“

“ – Преподобни, ево четврт јабуке мирисавке. Не одбијајте, окрепите усне!“

“ – Оче, онога Блашка нигде нема. Весла су у црквици Св. Теодора, међутим, од дрводеље ни гласа.

– Само нам једно дете рече, оче, како га је видело где са трговцем из града Скадра, у лебдећем јелашју, жучно разговара!

“ – Оче Григорије, скоро је подне. Од јутрос, капку по капку, скупљамо росу са бусенова, са листова храстова, али мађерници кажу да није довољно ни да се хлебови замесе!“

„Грамзиви су освајачи, ради реликвија, проваљивали у цркве и манастире. Роберт од Кларија само у једној скривници бележи плен од два комада Часног крста, гвожђе копља којим су Исусу прободена ребра, два клина, кристалну бочицу са великим делом Христове крви, одору коју му свукоше пре но што су га на Голготу одвели, круну од морске трске…“

„Матица смрти кретала је дужда кроз несрећни град непогрешиво – право ономе месту где су се сливали, одасвуд извирући, језиви крици, запомагања, хропци и зрна душа побијених. Како чудно рскају душе, изломљених крилаца, згажене копитама коња или чизмама остврљених људи. Не јече. Само тихо шкрину. И ништа више. Гугутке отпослане да их прате увис, враћале су се тужне, орошених очију, тек ту и тамо обављеног посла. Веле да тога дана нико није умро мимо Константинопоља – земаљске звезде што буктећи гасне, у модро се небо рушећи. Баш све Господове голубице летеху около града у пламену, прежући да спасу бар коју душу страдалих.“

„Чак и сам Теодор Ласкарис беше одложио мач да се последњи пут прекрсти, када се из црних набора небеса необјашњиво промоли дугачак конопац и на његовом крају привезана – обична дрвена ведрица. Опет, мимо свих остаде једино Никита непознати. Не одлажући перо ни трена, он стаде гласно читати оно што је управо писао:

– И иако су сви мислили да је то привид, некаква ђавоља омама, радило се о очигледној милости! Када им протумачих виђено, Теодор Ласкарис зграби конопац са судом од дрвета! У добар час! Латини су таман почели да наваљују на врата, што степенице деле од спрата наше куле!

Таман су Латини отпочели да разваљују врата, што степенице деле од последњег спрата пирга, када је Теодор Ласкарис, да проба чврстину, зграбио конопац са судом од дрвета. Уже не попусти ни за палац, као да је негде горе везано за сам Божији престо.“

„Крсташи остадоше на врху пирга. Онај се грозд људи спусти далеко ван градских зидина Константинопоља. За толико се виде – да спасени, један преко другог, силазе и замичу у тамошњи маслињак. Ведрица, као да је неко вуче, лагано стаде да се враћа одакле је ненадано и спуштена.“

„Раст шарене травке укоснице, као и белог кедра небодршца, одиста започиње тек пошто је описан у великој хиљадулисној повести биља.“

„Таман би се игуману Григорију, са прозора садањег на даљину, чинило да краљ напокон хита у помоћ, када би се он нагло окренуо, чувши да тамо и тамо постоји храстов запис, неки малени храм или од труса урушено црквиште, одакле је добро обратити се Богу, одакле је чујније него иначе – да Господ јасније разабере људско кајање.“

„А Ђавоље стране, заправо, беху голет, оштра падина са које је нешто одрало растиње. Ту није успевало ни најмање дрво, ни жбун, ни најжилавије траве, ни живот ма које друге врсте. По веровању сам је нечастиви ноћу свраћао да се на том месту очеше, као што се звериње и чеше о одређено стабло, па изјутра ловци у наборима коре налазе запао свраб или чекиње.“

„Према свему овоме (а највише по ономе када би преко рамена имала само вез од сенки обичног кестеновог дрвета) – Дивна Тановић беше чувена у Београду.“

ПОРТРЕТ ДЕВОЈКЕ СА ВРУЋИНОМ И СЕНКОМ КЕСТЕНА

(…) „Свеједно, Бечлија је и као странац изазивао велику уочљивост, а када се томе дода орахов штап исцртан неразумљивим резама и писменима, монокл од мутног стакла, једна пегава, сушена тиква међу кожним коферима, неуобичајено дугачки пешеви претоплог реденгота и гавраново перо, уместо сата заденуто у џепчић прслука, када се све то придода – није било сведока његове појаве који не би оболео од упале погледа.“

„Доколицу, између два товара, трговац је користио да посматра одблеске сунца са Дунава или да посребреним справама размерава углове зрака и начин на који они прогрејавају кроз крошње дрвећа у врту куће Тановића.“

„Тог касног поподнева, она није ништа слутила. Као и обично – седела је на својој клупи, на себи је имала августовску врућину, преко врућине благо пребачен вез од сенки листова кестеновог дрвета, сенки којима је обиловао породични врт. (…) Дивна је поправљала кестенову сенку на својим обнаженим раменима и занесено певушила неку песму.“

„Уистину, пошто је Богдан донео видике кући и уз њих дуго прислањао висак, све је тако и било. Н е бројећи једну маленкост. Кроз прозор, изравњан према справи од канапа и оловне сузе, с времена на време кануо би и незнатан одраз, да би се на поду уобличио у невелику сенку кестеновог дрвета.

Дане и дане – Богдан је проводио крај овог видела. Чиме све није покушао да га разбистри. Ноктима је састругао плесан. Мрежом половио сумрак. Разбистрио вишегодишњи жагор. Изнова сплео распршен зрачак. У прозор пустио царића, славуја, црвендаћа и милопевку. Чак и једну лирорепу да лепетом растера мемлу. Потом и гладног пупавца да покљуца намножену бубу жижак. Сатима и сатима Богдан је благо њихао оквир, као да је сито за испирање злата. И управо из овог последњег  произашао је стваран део крошње кестеновог дрвета и као посебан младар – женски глас извијен у красну, нарочиту мелодију.

Надаље као да је све ишло брже. Кестен се гранао. Појавило се још једно стабло. Треће је носило део неба. Стаза пошљунчана белим, поточним каменчићима. Август.

(…) После пољубаца двоје се спустише у меке сенке кестеновог лишћа..“

„Свукуд по врту летели су грцаји што казују потпуно предавање. Дуго сапети, сада су размицали гране кестенова, отресали недозреле плодове, повремено дивље ударали о живицу обруба видика… (…) Сакупљајући тек нешто приче, двоје утекоше у Богданов стан. Док је Дивна од страха дрхтурила у једном крају малене собе, он је затварао прозор ка далеком врту са августовском врућином. Видик се мутио, кестенови су се кршили као у неком вртлу, одрази листова претварали су се у сиву пену, избијали су бесни мехурови, надути претњама трговца временом.“

 

 

http://www.zica.org.rs//

vreme.com/arhiva_html/527/32.html

http://news.beograd.com/srpski/clanci_i_misljenja/stankovic/010127_treca_sreca.html

http://www.pecat.co.rs/2010/10/mocno-pero-a-osrednja-prica/

http://www.pouke.org/forum/topic/362-manastir-zica/

http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Zica/Zica-ocima-umetnika.htm

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2010_12_01_archive.html

Advertisements