„Он је био – колико за једног мађионичара – богат човек, имао је кућу са шупама, оставама, шталама, сенаром и вртом, у које је Естер садила зелениш. У дворишту су расле две јабуке. Једно му је недостајало: деца.“

„У крчми се Јаша правио да је безбожник, али, онако у срцу, веровао је у Бога. Божја је рука била свуда наоколо јасно видљива: у сваком плоду, цвету, шљунчићу, зрнцету. У рано јутро јабуково лишће, влажно од росе, засјактало је од светлости као мноштво пламичака.“

„Он је владао неким скривеним силама, имао је више тајни него што нар – над којим се на Нову годину говори благослов – има коштица…“

„Како је до празника Швуеса било преостало још само неколико дана, ученици хедера су већ искитили прозоре свакојаким цртежима, мазаријама, резбаријама од папира, као и птичицама с главицама и крилцима начињеним од теста или од празних љусака од јаја. Сељаци су из села донели грање и друго зеленило којима се ките станови у част празника добијања Торе – Наука на Синајској гори.“

„У средини собе су стајале наћве с тестом, покривене крпама и једним јастуком. То је Естер на време спремала путер-кифлице и бапке-колачиће за Швуес. Хоћу ли моћи да је напустим? – питао се у мислима Јаша. – Била је током свих ових година мој једини ослонац. Да ње није било и њене верности, већ бих одавно био као откинути лист на ветру…

Није ушао одмах у кућу, већ је пролазећи кроз трем изишао у двориште да погледа коње. Ноге су га саме носиле ка штали. Двориште је било као комадић села усред града. Трава је била влажна од росе. Плодови на дрвећу су били још зелени и незрели, али су већ пахнули мирисом јабуке. Небо се овде чинило ниже, густо посејано звездама. Баш када је Јаша ушао у двориште, једна се звезда негде у висинама откинула, и у своме паду за собом за часак оставила пламтећи траг. Ваздух је био помало сладак, помало оштар, испуњен шуштањем, кретњама, цврчањем, које је понекад прелазило у тихи звон.“

„При сваком пролазу крај гробља, Јаша је увек тражио знакове бесмртности душе. Он се наслушао свакојаких прича о пламичцима који се виђају међу гробовима, сенкама, приказама. О његовом, Јашином деди, причало се да се још недељама и месецима после смрти приказивао деци, па чак и туђима. Једном је чак закуцао на прозор код своје кћерке… Али сада Јаша није примећивао никакав знак. Брезе су стајале као скамењене, нешто као нагнуте једна према другој. Споменици су се помно гледали међу собом, с муком оних који су своје већ једном засвагда испричали…“

„И тако је Елжбјета почела да прича нову причу: о једном страховитом мразу. Та зима је почела толико рано да Јевреји у Лублину нису могли да седе у својим колибицама, оним сеницама које дижу за јесењи празник Сукес. Ветар их је све одувао. Бујица је код воденице поломила вратнице на устави, пробила брану, преплавила пола села. Онда су пали толико дубоки снегови да су људи тонули у њих као у бару па су им тела налазили тек у пролеће… Вукови су од глади излазили из шума и почели да јуре по селима, отимали децу из колевкица. Мразеви су били толико јаки да су храстови пуцали…“

„Беше то одмор поново бити с Магдом сам, на колима с арњевима. Лето је било у пуном цвату. Поља су се златила. У воћњацима је сазревало воће. Земља је испуштала мирисе који су опијали, омамљивали, испуњавали срце ванземаљским миром…“

„Седео је у вагону са Емилијом и Халином. Као да је чуо звиждуке локомотиве. Гледао је кроз прозор, промицали су чемпреси, палме, брда, дворци, виногради, оранжерије и маслињаци. Све је изгледало другачије: сељаци, сељанке, куће, стогови сена.“

„У непоплочаном дворишту су гакале гуске, квакале патке, кокодакале кокошке, као у провинцији. Кроз отворен прозор с упиркали ветрићи са Висле и из Прашке шумице. Неки просјак је доле свирао нешто на верглу, певао неку стару варшавску песму.“

„Јаша је сада седео у фијакеру, држао пакете да не би склизнули, посматрао град који му се чинио час присним, час туђим. Било је време када му се Варшава причињавала као сан. Није имао никакав виши прохтев него да види своје име, црно на бело, у неким варшавским новинама или на неком плакату. А сада је већ тражио начин како да се отргне из овога града који са свим својим космополитским претензијама остаје ипак парче провинције. Тек однедавно су почели да га граде. Фијакер се клацкао међу гомилама цигала, клупама цемента, кречанама. У том јунском дану све је мирисало што на јоргован, што на фарбу, на свеже ископану земљу, на олуке. Чопори радника су раздирали утробу улица, укопавали су се у њене темеље…

На Крулевској је ваздух био чистији. Са дрвећа у Саксонском врту је још падао понеки цвет. Кроз ограду су се виделе цветне леје, стакленици са егзотичним биљкама и једна кафана, у којој су млади парови јели свој други доручак, под отвореним небом.“

„Притрчао је прозору, размакнуо завесе, погледао раскошне кестене у Саксонском врту, све оне гимназисте, господичиће, васпитачице, парове који су шетали по алејама.“

„Изгледала је малне као одрасла али је још и сад говорила као дете. Само што је у томе било неке извештачености, неке играрије. Јаша рече:

– Ижђикала си као дрво!“

 

„Од позоришта до куће у Крулевској улици, где је Емилија становала, није било далеко, али се он с њом возио фијакером. Рекао је кочијашу да вози полако. У позоришту је било топло, а напољу су пиркали свежи ветрићи с Висле и из Прашке шумице. Под гасним лампама све је било у полутами. Ведро небо је било пуно звезда. Било је довољно подићи главу, погледати увис, да се човек смири.“

„Испитивао ју је о селу и она је причала о разноразним жетвеним обичајима: о малим вилама које се налазе у житу и крију се од српова жетелаца, а касније од млатила вршилаца; о лутки од сламе коју младићи бацају у реку, о дрвету под које стари сељаци иду да се моле за кишу, иако је сеоски жупник то забранио, и о једном дрвеном петлу који је лежао негде на тавану код сеоског старешине, и којега у време суше поливају водом, као средство које помаже да падне киша.“

„Из земље је струјала нека гњила студен која је продирала до сржи костију. Некада му се усред ноћи чинило да већ лежи у гробу. Било је дана када је молио за себе смрт. Сада се поново вратило лето. Десно од његове шупице стајала је јабука. Јаша је разазнао шумор њеног лишћа. Једна ласта је савила своје гнездо међу њеним гранама па је цео дан летела и лепршала и доносила у кљунчићу сламчице и црвиће за своје птиће. Када би на једвите јаде провукао главу кроз оканце, видео би пред собом поља, плаво небо, кров једне синагоге, затим торањ самостана. Помисао да он, Јаша наиме, може сваког тренутка да извуче неколико цигала из зида и да изиђе на слободу или да се прогура кроз прозорче, или да чак подигне кров од шиндре, смиривала је жељу да изиђе отуда. Унапред је знао да га с оне стране зида чека немир, пожуда, страх од сутрашњег дана.“

„Летња ноћ је била топла. Месец је сијао. Небо је било пуно звезда. Жабе су крекетале. Вране су се будиле гракћући. Цврчци су цврчали. С времена на време би по нека зрела јабука пала с дрвета у двориште.“

„Одмах после јесењег празника Сукеса почеле су кише. Дували су хладни ветрови. Јабуке под дрветом су трулиле; лишће на гранама је почело да вене.“

http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/sluga-zena-i-knjige

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%98%D1%81%D0%B0%D0%BA_%D0%91%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%81_%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D1%80

http://www.jewishculture.info/culture/isaac-bashevis-singer-the-life-novel-written-by-god

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B3%D0%B5%D1%82%D0%BE

http://www.sztetl.org.pl/en/cms/news/1219,lublin-the-memory-of-the-place/

http://www.guide-poland.com/jewish_tours/

http://yivo.wordpress.com/category/photographs/

http://www.ushmm.org/wlc/en/article.php?ModuleId=10005172

http://www.ushmm.org/wlc/en/media_list.php?MediaType=ph

http://www.zwoje-scrolls.com/shoah/towns.html

http://www.holocaustresearchproject.org/ar/artransports.html

http://www.scrapbookpages.com/poland/lublin/lublin01.html

http://www.austro-hungarian-army.co.uk/biog/leharant.htm

http://homepage.mac.com/oldtownman/ar/ww1/1914k2.html

http://wariag.blip.pl/archive/1/2012

http://museumoffamilyhistory.blogspot.com/

Advertisements