СТРАСНЕ ЖЕНЕ

У сутон девојке силазе у воду

када ишчезава море, пространо. У шуми

сваки лист дрхти, док оне излазе

опрезно на песак и седају на обалу. Пена

немирне игре игра низ воду што сеже у даљину.

 

Девојке се плаше алги што су утонуле

у таласе и плету се око рамена и ногу:

тамо где им је тело обнажено. Хитро излазе на обалу

и дозивају се по имену, осврћући се уоколо.

И сенке на дну мора, у помрчини,

големе су и види се како нејасне плутају,

као да их привлаче тела што промичу. Шума је

мирно склониште, при заласку сунца,

више него жало, али ове преплануле девојке

воле остати на чистини, увијене у огртач.

 

Све су шћућурене и стискају огртач

међу ногама, зурећи у море пружено

као ливада у сумрак. Да ли би се нека усудила

да се пружи гола по ливади? Из мора би

искакале алге, које дотичу стопала,

да зграбе и огрну дрхтаво јој тело.

Има у мору очију које каткада светлуцају.

Она непозната странкиња што се, гола и сама,

купала у мору, у ноћи младог месеца,

једне је ноћи нестала и више се није вратила.

Била је крупна и мора да је била блиставо бела

јер су очи, са морског дна, до ње допрле.

 

Чезаре Павезе,  (1908-1950)

Превео са италијанског Милан Комненић, из књиге „ДОЋИ ЋЕ СМРТ И ИМАЋЕ ТВОЈЕ ОЧИ“, Београд, 1977.