У словенским земљама постоји велики број места, у чијим се именима налази корен треб: од Требиња у Херцеговини па до Требова у Чешкој и Требовља у Галицији. Да ли ова имена означавају места старих жртвеника, или долазе просто од корена треб-ити (уништавати, разорити)? Да ли значе места жртвеника, или места где се уништила, истребила шума? Ово питање изискује, да се изближе проучи.

Има такође и светих шума и светог дрвећа. Титмар спомиње свету шуму Жутибор (Zutibor)“ab accolis, ut Deum in omnibus honoratum“. (VI, 38) Жутибор код балтичких Словена је светибор. То име постоји и данас у облику Schkeitbar (између Lьtzen-а и Zwenkau). Овај прости облик довољно објашњава начин, на који су Немци унакарадили словенску топономастику.[250]

Један историк Отона Бамбершког говори нам о неком светом лешничару или орашју.[251] У Чешкој име Рај (рај) значи известан број шумв. По сведоџби чешкога хроничара Б. Јелинека (Часопис Česky lid, III, стр. 78.) у овим се шумама и данас налази пепела и костију, по чему се може претпоставити, да су у тим шумама били жртвеници. Јелинек је у исто време у овом своме делу открио у чешкој топономастици известан број имена, која се, изгледа, могу везати за религиозне појмове: Svatб, Svatépole, Svata hora (svat – свет); Viљeboha, Nizebohy, Boharne, Božna, Zbožna, Zbožnice, Svetice, Svatobor, Modlany, Modlanice. У свима овим именима доста се налази религиозног појма; но за сваки појединачно могли бисмо се запитати, да ли тај појам води своје порекло из незнабожачке вере, или доцније из хришћанске. Козма (I, 4; III, 1; циља на свете шуме; тако исто подсећа и на свете изворе (super fontes mactabant). Титмар (књ. I, 3) спомиње у срезу Гломаци (данас Ломач) у Саксонској, у околини Мајсена, један чудотворан извор. Одатле постаје једна бара. Кад треба да влада мир и изобиље у свему, извор је пун пшенице, зоби и жира, и урођеници извлаче из те појаве срећно предсказање. Кад се рат приближује, извор се напуни крвљу и пепелом. У Титмарово време Хришћани имађаху још више поштовања према овом чудотворном извору, него према оближњим црквама.

У Чешкој проповедници говораху још у XVII столећу вернима, да се чувају обожавања дрвећа и извора „alii solem alii lunam et sidera colebant, alii flumina et ignes, alii montes et arbores sicut et adhuc pagani multi faciunt et plurimi etiam in hac terra nostra adorant daemonia et tantum modo christianum nomen habentes peiores sunt quam pagani.“

У глави о Перуну и св. Илији ја сам већ означио оне споменике, који говоре о култусу храста код Руса. Афанасијев је пронашао и руске изразе, који говоре о култусу дрвећа. „Они се рађаху у шуми, мољаху се стаблима; живљаху у шуми, мољаху се деблу; живети у шуми, молити се дрвету као Богу,“ – вели сељак, кад говори о својим незнабожачким прецима.[252] Руски фолклор верује у Љеса или шумскога демона.

Радгостов храм у Ретри бејаше дрвен. Украшен је био такође дрвеним статуама богова и богиња. Служаше за скупљање људи, а ту се и гатања чињаху. Титмар (VI, 17) описује у Радгостову храму (можда у Ретри) један дрвени храм, који стојаше на животињским роговима. Спољни дуварови беху покривени дивно извајаним ликовима богова и богиња, унутра беху богови руком израђени, носећи и своја урезана имена;[254] озго су покривени шлемовима и обучени у оклопе. Главни је идол бога Сварожића (Zuarasici). О овом имену већ смо расправљали.

Advertisements