„Родио се на Јонском мору, на обалама пуним сунца, тамних вртова, и бледих статуа, и као галеб, окупао се у азуру, светлости и мирису вечито загрејаних мора. Мајка га је често носила по студеним сенкама неког дрвећа чије је лишће мирисало мирисом сна. Несрећни песник! Дететом је отишао у крај где је небо бледо и смрзло, на коме гори бело и хладно сунце, и по чијим обалама плачу ветрови. И једна мисао, као рана, опомињала га је вечито на његову сунчану обалу, тамне вртове и мирне статуе. Заједно са таласима и ветровима, он је плакао горко и неутешно на жаловима меланхоличног туђег мора.

Али кад су његове косе, плаве као увело лишће, постале беле; када су његове страсне и лепе очи, које су нека имале боју зимског лимуновог грања или плитког мора, постале мутне; када је у својим венама осетио зиму која нема свога пролећа, Усуд га је вратио поново у Јонију. Све је тамо било као и пре. Али он не беше више онај исти: и сунчане обале веселог и страсног Јонског мора није могао да позна! Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле, тамо он виде оно некадашње сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да он пати дубоком и силном страшћу људи. То је било Сунце Младости што је минула, сунце што је светлило још само дубоко у вечерњем сутону једне душе и које је давало свему што је обасјавало чудну и магијску лепоту Илузије. јер ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа…“

 

Advertisements