Archive for јун 2012

Индијанска пословица

Тек кад људи посеку последње дрво,

тек кад отрују последњу реку,

тек кад упецају последњу рибу,

тек тад ће људи схватити да се новац не једе.

индијанска пословица

Оптимиста

Траговима Миленине рођенданске честитке

 

Рођенданске честитке на Видовдан

Како су ми честитале Душка и Милена? Сетиле су се  да водим овај блог и послале су ми оно што су знале да ће ми се допасти:

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО Николо Макијавели

„Судбину упоређујем са набујалом реком која, надошавши, плави равнице, обара дрвеће и куће, односи земљиште са једне стране и наноси га на другу. Све пред њом бежи, сви узмичу пред њеним бесом, не покушавајући да се одупру. И можда је тако боље, када се све стиша, људи подижу бедеме и насипе, па други пут, река ће морати да отиче каналом и неће више бити тако необуздана и опасна. Слично се дешава и са судбином. Она испољава силу и моћ где не наилази на смишљен отпор и бес сручи тамо где нису подигнути бедеми и бране да је задрже.“ 

Тако је говорио владика Николај Велимировић

Цела природа личи на један велики клавир, на коме су створења у ствари дирке. Које се год дирке човек дотакне, чује ехо своје душе.

На данашњи дан умро је бесмртник Мика Антић

 
Кад умрем
бар сам сигуран:
нико се неће довући да ми пљуне у лице.
 
Сви ћете ми одједном бити пријатељи
и ко зна какво измислити признање.
 
Потпуно вас разумем:
мртви људи нису злочинци,
нису гадови,
нису убице.
 
Смрт је – помиловање.
 
Смрт је најпристојнији начин да се оде
без поздрава,
без обећања,
на миру.
 
Смрт је инвалиднина херојима за ампутиране лобање
и несаница пепела у којој душе трава ветрове ишту.
 
Одласком се знатно добија:
плакатирају човеково име и презиме по угловима
на мало финијем папиру
и свако вас чита,
чита,
као да сте одједном постали врло важна изложба
или премијера у позоришту.
 
Ако то мора да буде у некакву јесен,
– нека буде.
Земља не мења боје као трава и ветар.
Земља увек мирише само на пресне људе
упорно,
метар по метар,
упорно,
грудву по грудву,
земља је глувонемо згрушано вече
сасушено и тамно као покојне луде.
Земља је велики сан о птицама кртица
и звездама црва
отечен,
и ако све то баш мора да буде у некакву јесен,
– у реду,
нека буде.
Гледаћу како сунце нагриза дрвећу руке
па су дланови лишћа рањави и крти,
а мостови тегле на леђима топли ветар
што прве кише најављује.
 
И ако већ сви одлазе
по некаквом закону помирљивости и умора
учинићу то одједном,
не поштујући приглупе и свакодневне смрти,
нестрпљив да доживим тај мрак
што ми се у зенице стрмоглављује.
 
И смешкајући се,
а нећу објаснити зашто се смешкам
и шта осећам
док ми се у разнобојним кликерима очију
хиљаду светлости мења.