из приповетке „Панорама“:

„Ја сам не бих умео, чини ми се, рећи шта је боље и лепше бити: отац, мајка и девојчица, на слици, или ја који их, у тишини панораме, посматрам све троје како шетају алејом срећног града. А онда се, уз тиху шкрипу механизма, цела слика, са густим зеленим крошњама дрвећа, бледоплавим небом и шетачима у алеји, одједном покрене, почне да клизи удесно, да нестаје. Али на њено место долази друга.“

„Више од једног сата гледао сам програм те недеље: Цејлон. (Управник панораме, болешљив и брижан тих дана, није ни обраћао пажњу на мене, а посетилаца је било врло мало.) Чудни будистички храмови на бреговима, са хиљадама људи сваке врсте и узраста који долазе издалека, пешице, да се поклоне некој светињи. Бескрајна степеништа од киклопског камења. Необични музички инструменти свештеника, дугачке дрвене трубе, тамбурини и чинели. Тропске шуме и вртови. Бели и румени цветови са великом чашком у којој се назиру жути меснати прашници. Неки дворови, бели у зеленилу, а тако чипкасти и лаки као да и нису грађени трудом људских руку, него никли из земље или спуштени с висина. Живо и богато пристаниште града Коломба, пуно бродова разних нација и колонијалне робе сваке врсте, добар повод за размишљање о потхватима трговаца и морепловаца, о људском раду уопште.

Све је то пролазило испред мојих очију, једном, двапут, пет пута. А кад сам најпосле изашао и стигао кући, дан се ближио крају. Наша авлија је била већ у сенци, а свуда по брдима било је још сјаја који ме је неодољиво привлачио. Висока ограда делила је нашу авлију од суседске. Сусед је Јеврејин, мали трговац, који је почео да стиче и већ се спрема да напусти тај сиротињски крај.

У жељи да видим још мало од сунца, испео сам се на ограду уз коју је Јеврејин комшија наслагао велику гомилу букових дрва, у висини саме ограде. Са тих наслаганих букових цепаница, као са неке терасе, могло се још једно време посматрати сунце и са њим нешто од цејлонске раскоши. А онда је зашло и оно, и предео је потамнео. Ваљало је спустити се у своје двориште које је било још тамније.“

„Дуго бдим сналазећи се и губећи наизменце, јер ни сам не знам тачно шта ми се од тог свег дешава у сну, а шта у будној машти. А кад поново заспим, деси се да ме одмах заведу некуд шумске стазе на Цејлону, спарне и сумрачне од густог лишћа свих врста и величина. Они румени и бели цветови закрчују потпуно камене степенице, а ја сам бивам све мањи, све жеднији.“

„Расла су дрвета у лепом парку у Рио де Жанеиру, а упоредо са њима и девојчица Маргарита; свако по својим законима.“

„А дешава се да искрсну и друге ведрије и утешније слике којима ме моја панорама дарује и охрабрује.

Возим се умереном брзином кроз озеленелу алеју правих и високих топола, усред Срема. Пролетњи ветар носи њихове беле пахуљице као лак и топао снег, засипа цео крај и стакла на нашим колима. Све око нас постаје лако и нестварно, ослобођено за тренутак нужде да вечито буде и остане оно што је. Тада се одједном просу испред мене Лисабон, град на ушћу велике реке у бесконачни Океан (…)

Такви призори не трају дуго. Трају дуго у мени, али, само магновење једно у дрвореду кроз који се возимо. Тек што сам то помислио, а већ, ево, бледи и нестаје поворка рибарских жена; не засипају ме више оне својим меким сјајним смехом, него опет алеја својим белим пахуљицама. Једна за другом, тополе стреловитом брзином збацују лик лисабонских рибарки, и постају опет оно што су – заталасана лисната дрвета на пролетњем сунцу. Понека од топола још је рибарка; понека је то само још до струка, а одатле навише већ је бујна крошња, око које још трепти последњи тон рибарске песме на страном језику. Али већ идућег трена све су тополе преображене и враћене у свој лик. Нигде више Лисабона ни његових жена. Око мене је само зелени дрворед топола, које обилно расипају своје пахуљасто, лакокрило семе, и предају га ветру и случају.“

из приповетке „Аска и вук“:

„У шуми је било још млечне магле која се, као остатак неке чудне ноћне игре, повлачила пред сунцем. Бело и светло и тихо. Слаба видљивост и потпуна тишина стварале су зачаран предео у ком простор и даљина нису имали мере и у ком је време губило своје значење.

Аска је њушила старе нагнуте букве обрасле маховином која опија као прича о необичном доживљају, претрчавала светле зелене чистине, и чинило јој се да причи нема краја ни необичним доживљајима броја. К кад је била на једној од таквих чистина – нашла се одједном лице у лице са страшним вуком. Искусан, стар и дрзак, он се био привукао све до тих крајева у које иначе вукови у то доба године не силазе. Његово олињало крзно, зеленкасто и смеђе, омогућило му је да се изједначи са јесењим буквама и травом која почиње да вене.

Дивни предео, који је опијао и заносио Аску, дигао се одједном као танка и варљива завеса, а пред њом је стајао вук ужарених очију, подвијена репа и као на смех малко искежених зуба, страшнији од свих мајчиних опомена.“

„Преко зелених чистина, преко уских пролаза, између сивих и тешких букових дрвета, по глатком и смеђем ћилиму од лишћа које се годинама слаже једно на друго, играла је овчица Аска, чиста, танка, ни још овца ни више јагње, а лика и покрета као бела врбова маца коју носи ветар, сивкаста кад би ушла у прамен танке магле, а светла, као изнутра обасјана, кад би се нашла на чистини преливеној сунцем. А за њом је, нечујним корацима и не одвајајући погледа од ње, ишао матори курјак, дугогодишњи и невидљиви крвник њеног стада.“

„Изводила је преко оборених дебала необичне скокове, који су вука нагонили на смех и на ново дивљење и изазивали у њему жељу да се понове. Скакала је на поваљене букве и на оном јастучићу од маховине која их прикрива, стојећи само на стражњим ногама, правила од себе белу, веселу чигру која заслепљује очи гледалаца. “

из приповетке „Лов на тетреба“:

„На месту званом Под Грабићем, недалеко од горског извора, седе вишеградски судија Турковић и инспектор финансијске страже Антон Калина. Око добре ватре од грабових грана, која у планинском сутону изгледа као крупан догађај, креће се лако сељак Витомир Тасовац из Дикава.

На тој малој заравни, надомак села Дикава, седне и одахне сваки сељак на повратку из касабе и запали цигар-дувана, ако има. Таква је и потреба и такав обичај. А грабић и није у ствари грабић него граб, велика, црна и црвоточна грабина. Грабићем га је прозвао Витомиров деда кад се, пре много година, под њим одмарао. Тада је то био грабић, а сада је наказан, квргав, опаљен при дну путничким ватрама и исецкан чобанским секирицама; с једне стране црн и натруо, а с друге пушта нове, зелене и чворнате гране. “

Из приче „Сан и јава под грабићем“:

„Пут бива све стрмији. У сељаковој глави ткају споре а живе мисли, док ветар однекуд пирка са висине. Да, да – мисли даље – дотерао је и товар дрва, обилат товар, све једре грабовине и продао га за двадесет и седам крајцара, иако је, кад је кренуо с планине, био решен да га не да испод тридесет, тако да дрва залегну за клинце. Дуго је ходао са натовареним коњем по улицама, упорно тражећи три сексера за дрва, одбијајући и оне који су му нудили двадесет и осам крајцара, али у једном тренутку, сам не зна како се то десило, он је изгубио храброст, препао се да ће га сумрак затећи са непродатим дрвима. Уто је наишла нека живахна и пуна госпођа и, док оком трепнеш, обрлатила га и купила дрва за двадесет и седам крајцара. Чим је отоварио, он се покајао, али је било доцкан. тако је на дрвима изгубио три крајцаре, а на ексерима морао да доплати две. Па шта је то? Губитак на сваком кораку. Нико те не штеди, свако узима. Невидљивим прстима узимају из завезане кесе у недрима, чупају са жива човека.“

„Ослањајући се о граб, Витомир осећа у листовима помало болне а пријатне трнце од умора. (…) Хвата га дремеж. Као да земља струји под њим, а то струјање га успављује. Наслоњен на здраву страну старог граба, сељак спава и сања. Сања живо и изразито, као и сви људи добрих живаца, код којих су снови ретки.“

из приповетке: „Прича о кмету Симану“:

„Први дан септембра. Сунчано јутро. У шљивику на трави лежи Симан, руке затурио под главу, над њим се модре и савијају гране пуне рода. Не мисли ништа, само се смешка, јер га од главе до пете испуњава једно једино осећање: да је све ово његово.“

„- Ја дошо да ово шљива, што је моје, смирим – каже ага муклим гласом.

– Ниси моро долазити. Шљиве су мирне, а колико их буде требало смиривати, умијем их и ја смирити.“

„Под њим топла септембарска земља, над њим се савиле гране од рода модрих шљива, а кроз њих се назире небо са дубоком, светлијом модрином и танка белина памучастих облака. Уста му пуна речи као неког слатког, ватреног пића. И сам се чуди откуд му на ум падају те смеле речи, од којих је потоња увек слађа од прве. И милије му је то што може да изговори, него овај род, који он сада сматра својим, и сав шљивик, са свим воћкама из корена. Одмахује Симан руком широко, преко јесенског предела и неба над њим, гуши се од јаких речи, и на све агине на силу благе и наоко разложне примедбе и опомене одговара оштрим и кратким: не! у ком оно е пуца и жеже као пламени бич.“

„- Е , да видиш, има, Ибрага! Има и може! И твоје је било некад наше, па у неко вријеме и по некој прави постало ваше. Е, кад је оно што је од давнина било моје могло постати твоје, може вала и ово што се зове твоје постати моје, као што је и било.“

“ Чиновник је читао параграф осми: ‘Ако кмет занемари обрађивање имања и без законитог повода престане да га обрађује, тако да власник буде прикраћен у свом власничком дохотку, или ако на други начин нанесе штету законитом власнику, или ако без важног повода одбије да преда власнику део који овоме припада, или, укратко, ако ради противно одредбама између њих склопљеног уговора, па власник поднесе власти тужбу – тада ће власт, пошто испита ствар и пуноваљаним доказима се увери о оправданости поднесене тужбе, а ако нема изгледа да би се кмет могао поправити, истога удаљити са дотичног кметовског селишта.’ „

из приповетке „Велетовци“:

„То је била некад чувена кула бегова Црнчића. Уска и висока грађевина, сва од камена, на два спрата, стајала је на отвореној стрмини, опкољена са стране шљивицима а позади авлијом. Само лице куле било је слободно и гледало је низ стрме ливаде ка вишеградској долини. Још пре неколико година гађали су устаници испод Тетребице ту кулу топом, и запалили јој кров. Како су је тада напустили, Црнчићи се нису више ни враћали у њу. Кише, ветрови и снегови крњили су је и рушили полагано, камен по камен, и из чађавих зидова клијала је трава, и ситна дрвета расла из саставака.“

 

 

Advertisements