Древни људи су говорили за мог брата да је дрво снова, или дрво Морфеја. Живи и до петсто година. Људи га саде већ преко две хиљаде година. Многи народи га сматрају за култно дрво, а Римљани су говорили да се „сањарије кују у паклу од брестовине“.

Неки народи сматрају да је табу исећи брестово стабло, а пустињски народи га цене, јер уме да се одржи у тако суровим крајевима и служи за храну и људима и стоци.

Неки брестови су чак постали и чувени: на пример брест који је растао на месту где је 1682. године Вилијам Пен склопио уговор о миру са Индијанцима на реци Делавер. Када је 1810. године невреме уништило овај брест, прсни пречник био му је око два и по метра, а био је стар 423 године.

У раним годинама колонизације Америке испод крошњи импозантних примерака америчког бреста одвијали су се многи значајни догађаји. Неки од ових историјских брестова још увек су у животу и премашују 30 m висине. Клипер пише о 10 најпознатијих историјских стабала у САД, oд којих, три припадају бресту (U. americana).

Дрво слободе (The Liberty Tree) је брест уско повезан са догађајима који претходе стицању независности САД. Енглески парламент је 1765. донео „Stamp Act“ према коме у колонијама штампа и разне трансакције (уговори, хипотеке…) морају да носе посебан порески печат. Патриоте из Масачусетса и других британских колонија кршили су овај омрзнути закон. На Хановер скверу у Бостону о столетни брест обешена је лутка са ликом лорда Бутеа творца Акта. Чланови групе, који су себе назвали синовима слободе, заклели су се под овим брестом и назвали га дрветом слободе. То је био чин издајства, па британски војници 1776. године секу и спаљују дрво слободе.

Трећи брест који према избору Клипера спада у десет најпознатијих стабала Америке је Вашингтонов брест (Тhe Washington Elm). Испод крошње овог бреста 3. јула 1775. генерал Џорџ Вашингтон преузима команду над Континенталном армијом близу Бостона. До 1923. године, до када је стабло било живо, веровало се да је веома старо и да представља остатак древних шума које су покривале ово подручје. После пребројавања годова установљено је да је стабло старо свега 204 године, па је у Вашингтоново време то било стабло са прсним пречником од 20-30 cm.

Eighty years have passed, and more,
Since under the brave old tree
Our fathers gathered in arms, and swore
They would follow the sign their banners bore,
And fight till the land was free.

Half of their work was done,
Half is left to do,—
Cambridge, and Concord, and Lexington!
When the battle is fought and won,
What should be told of you?

Hark! — ’tis the south-wind moans, —
Who are the martyrs down?
Ah, the marrow was true in your children’s bones
That sprinkled with blood the cursed stones
Of the murder-haunted town!

What if the storm-clouds blow?
What if the green leaves fall?
Better the crashing tempest’s throe
Than the army of worms that gnawed below;
Trample them one and all!

Then, when the battle is won,
And the land from traitors free,
Our children shall tell of the strife begun
When Liberty’s second April sun
Was bright on our brave old tree!

27, априла 1861. Холмс је сео испод овог бреста и написао ову песму.

http://americanliteraryblog.blogspot.com/2010_04_01_archive.html

Цец пише о огромном бресту који се налази у дворишту завода за глувонеме у Паризу „Засађен је 1600, а зову га Салијев брест, он је последњи од оних које је наводно по налогу француског краља Хенрика IV засадио познати државник Sully пред вратима једне париске цркве. Прсни пречник му је 6 m, а висина 45 m. Својом огромном крошњом надмашује тај брест скоро све зграде, које се у Паризу налазе.

Многе слике Салијевог дрвећа можете наћи овде:

http://www.panoramio.com/photo/45426281

http://myfrenchforest.blogspot.com/2011/02/gros-chene-de-sully-sazeirat.html

Лист „Политика“ доноси у свом броју од 25. априла 1938. године (страна 31.) напис о последњем бресту у Мачви. „У селу Мајуру, украј пута на шест километара од Шапца, још пркоси времену један брест, више познат у народном предању, него у историји. То је последњи остатак некадашњег Китога, „луга зеленога“, у коме је Лука Лазаревић задао последњи ударац турској војсци у бици на Мишару. Још и данас до врха овог бреста воде гвоздене степенице које су поставили Аустријанци. Преко њих су Аустријанци на врх износили митраљезе. На врху су још увек приковане даске на које су ти митраљези постављани. Данас је око старог бреста све узорано, а све мање зеленила на његовом врху речито казује да се приближава крај живота овог горостаса.

Обичаје и веровања нашег народа везане за брест бележи Чајкановић. Брест је познато демонско, свето и лековито дрво. На његовим гранама нарочито радо седе виле јер на то дрвеће врагови не смеју. У Сретечкој жупи је „самовилско“ дрво под којим се не сме седети, ни пљувати, ни заспати. Код Шида помиње се један брест на коме има највише вила.

Брест се радо употребљава за запис и у том случају је табуиран. У Јошаници је 1913. године постојао огромни, врло стари брест, под којим је био запис. Када су сељаци, бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нови запис, а овај брест нико није могао пресећи. Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а трећи сломио руку још на самом дрвету. Велики и разгранати примерци бреста обично се у нашем народу сматрају за светињу, и када је каква процесија, под њим свештеник застане и очита јеванђеље и даје благослов. Према веровању у Врањском Поморављу, од свег шумског дрвећа стари брест не ваља сећи јер тада нема „берићет“ у пољу и стоци. У Херцеговини се верује да се здухаћи бију брестовима између себе. У околини Лесковца постоје брестови за које се верује да су лековити. Из шупљине бреста код села Горњи Трњани, који је посечен 1942, болесници су захватали воду и умивали се.

У народној медицини брест је доста познат као лек против зубобоље, црвеног ветра, привија се на убој и ране и сл. У селу Севцу на северним падинама Шар-планине годинама стоји осушено стабло („запис“) које по висини, дебљини и гранатости представља правог џина, и које нико не дира поштујући старо веровање.

О култном односу према бресту, а и биљкама уопште, сведоче и имена насеља. Од укупно 2850 дендротопонима забележених на подручју уже Србије по бресту носи назив 84 топонима (око 3%). Забележени су и ови називи: Брестовик, Бресник, Брешће, Брестовац, Брестовица, Бресница, Брестић, Брестови, Брестово, Брестовача, Бресје, Брестар, Бресничић, Брестак, Брестовачка река, Бресничка река… Брестови, заједно са воћкама, храстовима, липама, дреном, буквом, врбама, тополама и брезом, представљају најчешћу основу географских појмова изведених од имена дрвенастих биљака.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82_(%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%B0)

http://www.haverford.edu/arboretum/collections/penn_treaty_elm.php

http://en.wikipedia.org/wiki/Penn_Treaty_Park

http://burgundycourses.greatwebhosting.info/the-village-of-coutarnoux-and-the-surrounding-area.php

http://www.websters-online-dictionary.org/definitions/elm?cx=partner-pub-0939450753529744%3Av0qd01-tdlq&cof=FORID%3A9&ie=UTF-8&q=elm&sa=Search#906

Према овом стручном чланку из шумарства http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?query=ISSID%26and%269647&page=9&sort=8&stype=0&backurl=%2fissue.aspx%3fissue%3d9647 планински брестови који расту на Гочу су реткост по својим димензијама, не само у локалним, већ и у регионалним оквирима. Њихова просечна старост је 266 година, прсни пречник 2,09 m, висина 42,1 m, а запремина 56,35 m3.

Advertisements