Тако је писао песме Јован Дучић – Сунце

На житу пламти јара врела,
Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела –
Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе.
Нит шума за сен вапи
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.

Шта о нама кажу научници

Постоје међу вама, људима, они који се називају „научници“. То су они људи који желе да сва створења разврстају и поделе по групама, па онда тим групама дају посебна имена. Научници проучавају створења и понекад их чувају, лече, брину о њима. Немам ништа против научника, поготово ових о којима ти причам. Има и оних који покушавају да промене створења, да укрсте два различита створења и тако створе неко ново, непостојеће, иако је Бог створио створења овако како нас је створио. Одатле произилазе многе опасности и рађају се многи моји страхови.

Ако најпростије поделимо створења на биљке, животиње и вас, људе, видећеш да само биљака има преко триста хиљада врста. Већину нас храни Сунце, сунчева светлост, дар нашег општег хранитеља, који хранећи нас, храни и вас, људска бића, а и неке животиње, такође. О биљкама, животињама, сунчевој светлости и нама, дрвећу, много више ћеш учити у школи, на часовима биологије. Ја бих сада волео да те научим да на свет накратко погледаш кроз посебне наочари: једно окно нека буде окно науке, а друго окно нека буде окно уметности, или можда нечега вишег од уметности. Оно што будеш видео гледајући кроз оба окна истовремено, биће дубљи поглед у оно што сам ја.