Posts from the ‘Тако је говорио… (цитати)’ Category

Тако је говорио Ненад Катић

За ватру су потребна дрва, за страсти жеље, а за љубав само чисто срце.

Зато: даруј, праштај, воли, и моћи ћеш чуда да чиниш.

Making-a-fire-in-the-outside-fireplace

Слово Иване, мајке Његошеве

И пре и после Његоша, дрво се по плоду познавало. Човек по човеку. Чији си – и данас је пресудно.

reportaza

Тако је писао песме Милош Црњански

… Ветри ће место мене кличући да језде.
У вртлогу камења и неба пашће, криком,
у завејане, младе јеле, и посуће им крила,
дахом нашим, што ће се следити у звезде,
негде… где нисам био… и где ниси била…

download

Тако је говорио Франц Кафка

„Сматрам да би требало читати само такве књиге које нас уједају и боду. Ако нас књига коју читамо не буди ударцем песницом по глави, зашто је онда читамо? Да нас усрећи? Забога, били бисмо срећни и да нема књига, а књиге које нас усрећују могли бисмо за нужду писати и сами. Али потребне су нам књиге које на нас делују попут несреће која нас јако боли, попут смрти особе коју смо волели више од себе, као да су нас одагнали у шуму, далеко од људи, као самоубиство; књига мора бити секира за замрзло море у нама.“

1559696_647912925272885_1166162965_n

Тако је говорио Ф. М. Достојевски

А усрећити безусловно макар једно биће за свога живота, и то практички, то јест стварно, поставио бих за правило сваког интелигентног човека; као што бих поставио правило или дужност сваком сељаку да засади бар једно дрво у свом животу.
„Младић“

82063980

Тако је писао песме Анђелко Заблаћански

ТУГА МЕТАФОРЕ

На крају сам јуче заборавио у твом џепу
Данас седим на беоњачи твог трага на крову
А сутра ми се изгубило у празној утроби
Док сам на звонима ребара окачио лисицу

Тражио сам крваве стопе каљаче мудрости
А грлио празнину утеклу из даха змије
Чупао косе свим ћелавим пролазницима
На улицама затрпаним гомилом белутака

Разданио се воз што кроз ноћи звижди
На нос ми слетеле малене птице магле
Чупам корење слачице из њиховог кљуна
Док гушим се димом из димњака на кажипрсту

Убићу птице и возове хладноћом успавати
Сном шуме у којој звериње ћути и кад режи
А јуче ћу пронаћи на диркама хармонике
Са меховима у мојој плућној марамици

images

Тако је писао песме Федерико Гарсија Лорка

„Романца о луни, луни“

 

(Цигански романсијеро)

 

Луна дође ковачници

у сукњи од чиста смиља.

Дијете у њу гледа, гледа.

Дијете ока с ње не скида.

 

А у зраку устрепталом

луна своје руке шири,

и открива, блудно чиста,

чврсте груди коситрене.

 

- Бјежи, луно, луно, луно,

јер Цигани када дођу,

исковаће од твог срца

бијели прстен и ђердане.

 

- Дијете, пусти ме да плешем,

а Цигани када дођу,

наћи ће те на наковњу

са склопљеним очицама.

 

- Бјежи, луно, луно, луно,

већ их чујем на коњима.

- Дијете, пусти, и не гази

бјелину ми ушкробљену.

 

Коњаник се приближав’о

о бубањ равнице бијућ.

У вигњу је мало дијете

заклопило снене очи.

 

А Цигани, сан и бронца,

кроз маслине долазили,

главе су им уздигнуте,

очи напол затворене.

 

Како само хучи сова,

како хучи у гранама.

Небеснима луна шеће

и за руку дијете води.

 

Цигани у ковачници

горко плачу ридајући

а над луном вјетар бдије.

Вјетар над њом будно бдије.

540940_521877884522211_850484003_n

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.453 других пратиоца