Posts from the ‘Тако је говорио… (цитати)’ Category

Тако је говорио Ф. М. Достојевски

А усрећити безусловно макар једно биће за свога живота, и то практички, то јест стварно, поставио бих за правило сваког интелигентног човека; као што бих поставио правило или дужност сваком сељаку да засади бар једно дрво у свом животу.
„Младић“

82063980

Тако је писао песме Анђелко Заблаћански

ТУГА МЕТАФОРЕ

На крају сам јуче заборавио у твом џепу
Данас седим на беоњачи твог трага на крову
А сутра ми се изгубило у празној утроби
Док сам на звонима ребара окачио лисицу

Тражио сам крваве стопе каљаче мудрости
А грлио празнину утеклу из даха змије
Чупао косе свим ћелавим пролазницима
На улицама затрпаним гомилом белутака

Разданио се воз што кроз ноћи звижди
На нос ми слетеле малене птице магле
Чупам корење слачице из њиховог кљуна
Док гушим се димом из димњака на кажипрсту

Убићу птице и возове хладноћом успавати
Сном шуме у којој звериње ћути и кад режи
А јуче ћу пронаћи на диркама хармонике
Са меховима у мојој плућној марамици

images

Тако је писао песме Федерико Гарсија Лорка

„Романца о луни, луни“

 

(Цигански романсијеро)

 

Луна дође ковачници

у сукњи од чиста смиља.

Дијете у њу гледа, гледа.

Дијете ока с ње не скида.

 

А у зраку устрепталом

луна своје руке шири,

и открива, блудно чиста,

чврсте груди коситрене.

 

- Бјежи, луно, луно, луно,

јер Цигани када дођу,

исковаће од твог срца

бијели прстен и ђердане.

 

- Дијете, пусти ме да плешем,

а Цигани када дођу,

наћи ће те на наковњу

са склопљеним очицама.

 

- Бјежи, луно, луно, луно,

већ их чујем на коњима.

- Дијете, пусти, и не гази

бјелину ми ушкробљену.

 

Коњаник се приближав’о

о бубањ равнице бијућ.

У вигњу је мало дијете

заклопило снене очи.

 

А Цигани, сан и бронца,

кроз маслине долазили,

главе су им уздигнуте,

очи напол затворене.

 

Како само хучи сова,

како хучи у гранама.

Небеснима луна шеће

и за руку дијете води.

 

Цигани у ковачници

горко плачу ридајући

а над луном вјетар бдије.

Вјетар над њом будно бдије.

540940_521877884522211_850484003_n

Тако је говорио Иво Андрић

„… Зачудо, оно чега се најчешће сећам и што бих желео, кад би се могло, да вратим – то су летњи дани, сунчања, купања и шетње по шумама. То је све.“

1000007_10151968026054773_1132464319_n

 

Тако је писао песме Мирослав Антић

https://www.youtube.com/watch?v=G5pGuXiZLdw&feature=share

tumblr_lmtbghwfOH1qej1s8o1_400

ПРОРОЧАНСТВО

Не осећати хладноћу,

ни муње које грме

и с вриском парају небо.

Насмејан, отићи мирно.

Преточити се у воду,

у ваздух,

у земљу,

у шуме,

овакве једне ноћи

под маглом непрозирном.

И онда: живети простран.

Бити до краја света

све што се досећи може.

Никада не остати мали.

Бити мирис и боја,

бити тишина у ветру,

и бити океан звезда

што се у вечност пали.

mikaanticpetrovaradin

Тако је писао песме Пол Селан

ПРЕБРОЈ БАДЕМЕ

 

Преброј бадеме,

преброј што беше горко и што те је држало будну,

приброј томе и мене:

 

Тражио сам твоје око кад си га отворила

и кад те нико није погледао,

прео сам ону потајну нит

низ коју је роса што си је мислила

клизила ка крчазима

чуваним изреком која не нађе

ни до чијег срца пут.

 

Онде си тек сасвим ступила у име које ти припада,

корачала си ка себи поузданим кораком,

њихали су се слободно чекићи

у звонику твога ћутања,

што ухвати слухом то ти приде,

што беше мртво загрли и тебе,

и тако сте утроје пошли кроз вече.

 

Начини ме горким.

Приброј ме бадемима.

mano-con-mandorla

 

Тако је писао песме Светислав Ненадовић

Л А Р И С А

(Песма је награђена на књижевном конкурсу Удружења жена „Шидијанке“ и истоименог часописа)

Проживео сам живот откад ти оде
Пола века и још понеки дан
Разлог су ових ненадних стихова
Што су се сасушили попут невена
Нема више оне калдрме нити оног месеца
Одавно сагореле липе покрај порте
И згасле дечачке трепавице у прашини
Пута на чијем крају више не тече река
Него се точи талог година и младости
У којима си ти Лариса била црна Офелија
А ја у парлогу старости нико и ништа
Океан пролазности у летњим данима
Што се напише жеге и дуге
У светлом лету прогрмелом кроз твоју лепоту

Остале су само сасушене евенке на крају баште
Одавно су помрле ласте што су живеле у нашем трему
Лепе баште у којима су почивале упаљене зеленкаде
Тумарају као остаци лаве у твом виду
Оне луке она далека познанства
Крију се попут обамрлих богиња
Оне ливаде и оне кошуте оно семе што се тресе пред сушу
Оне помрчине оне болести иронични плач птица
Папагаји што си их крила у топлим наручјима
Где је то Лариса, они бродови, лепотице на смарагдном спруду
Чопори младих мунгоса расута степа у спотицању
Свадбени тањири што се ломе у расулу,
Где ли су сунцобрани на тамним сунцокретима
Где шљивари плави обешени о небо и о тугу
Где ли су песме што си их певала и цитра
Што оплакивала је нашу зору
Кад касна кукавица на усамљеном торњу пробуди ноћ
Где су твоје очи и твоја рука
У топлом загрљају и наручју сна
Проживео сам без тебе живот
Откад ти оде није било на цвету пепела нити милости
Не памте се више бивши суседи што су пред кишу
Затварали прозоре као пред немани
Нити више оног богатства нити немаштине
Само се истим жаром претапа сунце
Из огња у огањ иних година само се рује звезде
Путују разуларени аутобуси у правцу одлазака
Над травама почивају златне сирене
Сад већ толико далеке као што је далека љубав.

Der Lindenbaum, small square

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.441 другом пратиоцу